Maska – od "davitelja" do spasitelja

Koleginica otvara kutiju keksa i nudi mene i drugu koleginicu. Da se scena odigrala pre pet-šest meseci, ne bi vredelo da o njoj pišem. Uzele bismo slatkiš bez mnogo razmišljanja i to bi bilo to.

Sad - prvo se malo nećkamo, onda prskamo ruke alkoholom i konačno ubrusom uzimamo keks pokušavajući pritom da ne dodirnemo kutiju, drugi keks, koleginicu...

Kratki trenutak neprijatnosti razbija smeh kad shvatamo da sam ja upravo pokušala da pojedem keks ne skidajući masku. Smejemo se, a onda komentarišemo koliko nam je korona promenila svakodnevni život.

I nije samo život drugačiji.

Menjali smo se i mi, neko lakše, neko teže, ali svi smo itekako svesni tih promena u vlastitom ponašanju. Evo priznajem ovde, javno, da sam i sama doživela transformaciju - od osobe koja je jedva i sa gnušanjem stavljala masku do krajnje odgovornog pojedinca koji je sada često nosi i na otvorenom.

Kada je sve počelo, masku sam doživljavala kao preterano i upitno sredstvo u borbi protiv zaraze. To parče tkanine za mene je bilo vrhunski dokaz neslobode, priznanje da moramo da se povinujemo, uklopimo, obezličimo.

Nekako sam naivno verovala da će većina poštovati distancu, izbegavati kontakte sa drugim ljudima i voditi računa o higijeni pa nam maske i neće biti toliko neophodne!

Priznajem, ponekad sam se i raspravljala sa zagovornicima nošenja maski i uveravala i njih i sebe da sam u pravu i da nas one ne štite toliko koliko stručnjaci tvrde. Nekad sam se i šalila na račun najrevnosnijih i govorila im da se opuste malo.

Ovaj novi udar korone, cifre koje plaše, potresna svedočenja iz bolnica, ali prvenstveno činjenica da sad svako zna nekoga ko je oboleo, promenili su moj odnos prema bolesti i nošenju maski.

Iako ni u jednom trenutku nisam paničila i zaboravljala na zdrav razum koji mi govori da se većina ljudi uspešno oporavlja, rešila sam da budem odgovornija i da se pažljivije štitim.

Shvatila sam da je maska trenutno jedino sredstvo koje imam na raspolaganju. Naravno da nisam srećna što moram gotovo ceo dan da je nosim.

Teško mi je da dišem i govorim preko nje, bole me uši, svrbi lice, a i dalje je naravno, doživljavam i kao duhovnog "davitelja".

Ipak, čvrsto sam odlučila da joj dam šansu

Hajde da to probamo svi jer... priznaćete, nemamo baš mnogo izbora!!!