Dragi gosti, izvolite, poslužite se toplomerom

U svakoj kući, sobi, garsonjeri, predmeti imaju svoje mesto. Retko se šta mrda, eventualno kad se pravi veliko spremanje, takozvana generalka, ali i posle nje se sve vraća gde je uvek bilo.

Ponekad se nešto doda, ali ono što je pustilo korenje na komodi ili stočiću - po pravilu se ne pomera.

I kod Milosavljevića je tako. Jednom je, međutim, došlo do ekscesa. Mama je pomerila mali sat - premestila ga je levo od televizora, a do tada je stajao desno.

Nastupila je potpuna dezorijentacija u vremenu. Danima nismo znali koliko ima sati. Oči su ga tražile gde je nekad bio, njega ne beše tamo, a nama nije padalo na pamet da je pola metra ulevo. I ne, nismo gledali u mobilni, jer smo navikli da se navijamo po tom malom, kineskom satu.

Navika je navika i nema potrebe da se dalje polemiše. Razume se da je jednoglasno vraćen gde je bio, a mami je upućena molba da takve mahinacije više nikada, ponavljam - nikada, ne preduzima.

Zna se i šta na stolu stoji - dva daljinska, tatine naočare, ćasa sa bombonama, podmetači za čaše. Uvek na istom mestu više od 15 godina.

A onda je, nehajući za dotadašnji, normalan poredak stvari, i u naš dom "ušetala" korona. Kao što je promenila svet, tako je promenila i tu mikro zajednicu na stočiću u našoj dnevnoj sobi.

Toplomer se smestio u činiju sa bombonama.

Naravno da mi nije palo na pamet da ga sklonim tamo gde je dotad bio - na drugoj polici u komodi ispod televizora. I ne samo ja - ne pomeraju ga ni mama ni tata. Stanje je vanredno i postavka na stočiću je vanredna. Neka stoji.

Hipohondrija li je, šta li je, nije mi jasno, ali na i najmanji tračak vreline u čelu ili nogama - meri se temperatura. Kažu da zlo ne treba prizivati, ali kako ne proveriti u ovakvoj situaciji?

U vreme korone misli se samo na koronu. Kako je do sada bilo - bilo je. Nastupilo je novo doba, novi poredak - toplomer i daljinski za televizor najbolji drugari.

Pijem kafu jutros i razmišljam - zašto se, pobogu i zaboga, toplomer uglavio baš na to mesto. U činiju sa bombonama. Bombone su samo za goste, koje, istina, nismo imali više od mesec dana.

Jesmo li toplomer tu nesvesno stavili, kao opomenu da gostima koji će nekad da dođu izmerimo temperaturu? 

U mislima idem i dalje. Ako se u činiji sa bombonama nalazi kao opomena u (ne)dalekoj budućnosti, da bi gost došao do toplomera i dnevne sobe, morao bi prvo da prođe koridor za trijažu. Izuvanje pred vratima, na terasi, pa sa vrata pravac u kupatilo, pranje ruku, dezinfekcija asepsolom. Slika i prilika srpske gostoljubivosti i gostoprimstva.

Ne ljutim se kad me "izbace" na terasu zbog cigareta (uvek se tamo nađe neka interesantna ekipa, a sa domaćinima mogu da razgovaram kroz balkonska vrata), ali mi ne bi bilo svejedno kad bih kod nekog morala da prođem kontrolu kao u kliničkom centru. Možda bih se i uvredila.

Hoće li tako da izgleda naše gostoljublje? Ježim se od sopstvene ideje i samoj sebi izražavam protest i dalje gledajući kako toplomer stoluje na stočiću.

Da bih utešila sebe i oterala te strašne misli, boravak toplomera među bombonama proglašavam ekscesom,  testiranjem mogućeg novog poretka stvari.

Sve je u redu dok mi ne bude zasmetalo što ga je neko premestio. Kao mama sat.