Ima li korone u mom ćevapu

Dan ko zna koji, a u frižideru ništa zanimljivo. Vreme za nabavku? Nikako. U ovoj situaciji izlazak među ljude odlažem što duže. Ipak, nešto se mora čalabrcnuti.

Zalihe pravila nisam, a moja porodica se samoizolovala i pre nego što je uvedeno vanredno stanje. Zato smo danima gulili krompir koji nam se dugo vukao po stanu.

Pošto smo pojeli sve što volimo i ne volimo, odlazak u prodavnicu je neizbežan. Ali kako?

Da čekamo vikend ne dolazi u obzir, pošto će svi tada jurnuti u markete, pa ti održi bezbedno rastojanje kod police sa brašnom.

Preko nedelje teško, jer kada rade prodavnice, radi i moj suprug (od kuće, razume se). A on je jedini koji može da nas snabde, pošto ja čuvam bebu.

Čak i da probamo nekako tu da "uguramo" nabavku, pravo da vam kažem – ne ide nam se napolje.

Sreća u nesreći je da su, zbog situacije sa koronavirusom, mnogi restorani uveli dostavu hrane na kućnu adresu (i to besplatno). Pa zašto onda ne odložiti nabavku za koji dan.

I dok listam ponudu italijanskih i meksičkih restorana koje mi pod nos podmeće Instagram, zaključih da je najbolje da uzmemo roštilj – jer kako da kažem: "Daćete mi pet kilograma lazanja."

Ovako lepo – dva kila ćevapa, malo vešalice, rolovanog belog, u tri-četiri kese, pa u zamrzivač. I eto, dobismo još pet dana fore da ne izlazimo iz stana.

I sve to se činilo kao odlična ideja, dok dostavljač nije zazvonio na vrata.

Pomahnitalo tražim jednokratnu masku koju porodično delimo (jasno vam je da nismo uspeli da se opremimo kako treba za koronu), a u glavi mi odzvanja kućno zvono – na koliko li je vrata danas pozvonio?

Videh kroz špijunku i da ne nosi masku, a naravno ni rukavice. Da l' da ga zamolim da se udalji od vrata pre nego što mu otvorim?

Logika začas savlada paniku. Pa i taj čovek je u opasnosti, sigurno mu nije svejedno što usred epidemije ide od kuće do kuće. Plaši se on mene verovatno isto koliko i ja njega.

Ljubazno otvorih vrata, izvinih se zbog maske (ništa lično) i preuzeh porudžbinu. Naravno da mi se "nabio u facu".

I dok sam kesu bojažljivo odnela u kuhinju, s namerom da što pre raspakujem meso i operem ruke, iskočio je novi problem.

Kako da znam da je roštiljdžija prao ruke pre nego što je na ćumur bacio moj ručak? A šta ako je kinuo ili disao u njega? Možda ni on nema masku. Možda i ne dezinfikuju kuhinju. Možda je i on od onih koji sa sigurnošću tvrde da "neće grom u koprive"...

Toliko "možda" začas bi moglo da obesmisli karantin u koji smo žurećim korakom otišli ne čekajući da situacija postane kritična.

Vredi li kockati se sa epidemijom? Šta ako "zakačimo" virus dok pokušavamo da ga na sve načine izbegnemo? Može li dostava da nas ugrozi više nego izlazak iz stana, dodirivanje gelendera, susret sa komšijama u liftu, hodniku?

Dok su se pitanja paranoično nizala u glavi, stanom se proširio miris vrućeg roštilja. Gladne oči (da ne kažem 'drčne'), odgovorile su jednoglasno. Rizikovaćemo – ali samo ovog puta.