Imala sam koronu pre korone, ili ipak nisam

Utorak, 10. mart, kreće neki slab kašalj. Kolege me već zavitlavaju "beži, korono". Vratila sam se na cigarete, kažem, i nastavljam da kašljucam u lakat.

Sreda, malo sam usporena, kao internet ovih dana, ali na nogama. U Srbiji raste broj zaraženih koronavirusom, a meni tokom smene kreće da skače temperatura. U ambulanti na poslu kažu "nije ti ništa", a meni u glavi stihovi "snage mi ponestaje".

Sreda poslepodne, definitno temperatura nešto iznad 37, stavljam alkoholne obloge, mutim bućkuriše ružnog ukusa i čekam da spadne.

Dva puta u životu imala sam temperaturu (jednom sa osam godina kad sam imala ovčije boginje i drugi put na fakultetu) i, malo je reći, ne znam šta me snašlo.

Kontaminirana informacijama, tekstovima koje pišem svaki dan, u bunilu, sanjam "korona, kovid", odzvanja mi glava.

Nema razloga za sumnju na koronu, ali šta ako je korona, priča meni kontaminirani crv. 

Vadim krv, doktorka, koju poštuje i voli ceo Kovin, kaže sezonski grip.

Do toga trenutka u Srbiji ima tek nekoliko zvanično zaraženih koronavirusom, nema vanrednog stanja, sve je donekle normalno. Nigde nisam putovala, nisam se previše kretala i bila u društvu te nemam razloga da joj ne verujem.

Cela familija se leči kod nje i nikad nije omanula.

Nema razloga za sumnju na koronu, ali šta ako je korona, opet me bocka kontaminirani crv.

Otvaram bolovanje, zatvaram se u kuću i ne mrdam nigde. Pet dana se borim sa temperaturom. Ne kašljem, ne boli me grlo, ne curi mi nos, pluća čista. Samo nemoć i prokleta temperatura.

Pijem limunadu, čajeve, jedem voće, doktorka uključuje antibiotik i stanje počinje da se popravlja. 

Nema razloga za sumnju na koronu, ali... i dalje rovari onaj crv. 

U ponedeljak se budim čila i vesela. Nema temperature, samo blaga nemoć. Odlazim na kontrolu, sve je prošlo, ali ipak ostajem u izolaciji.

Nastavljam da radim, od kuće, razume se. Niti gde idem, niti goste primam. Gde si sad, crve kovidiću, ponosno uksličem.

I ne lezi vraže. Jednom kad se pojavi crv, vraća se opet.

Potpuno ozdravljena saznajem: moj poznanik ima koronavirus i u bolnici je.

Hladan tuš. 

Vraćam film unazad.

Videli smo se 7. marta, nekoliko dana pre nego što sam se razbolela. Nismo mnogo razgovarali.

U Srbiji je bio jedan slučaj korone.

Kreće agonija u glavi: dobro mi je, a nije mi dobro. Želudac mi se okreće, grlo mi se steže, prepipavam čelo, ma nešto sam topla, merim temperaturu – 36.

Nastavlja se uragan misli – šta ako mi je preneo, šta ako to nije bio grip nego korona, šta ako sam prenela mami koja me je lečila, šta ako je ona išla kod babe i dede kojima je zabranjeno kretanje, šta ako mi se vrate simptomi, šta ako, šta ako...

Inkubacija koronavirusa traje 14 dana, a osoba je najzaraznija nekoliko dana pred razboljevanje, vrtim dobro naučene rečenice epidemiologa. 

Ne, nije korona bila, neću da sam cifra u izveštajima koje pišem svakog dana, plačem u sebi.

Sutradan ujutru vadim krv ponovo, jer je onaj pomahnitali crv već iskopao beogradski metro u mojoj glavi. Držim se ja doktorkine dijagnoze, ali crv rovari.

Stižu rezultati – svi parametri u granicama normale, zdrava sam kao dren, kako i treba u 26. godini života. Doktorka me ponovo pregleda – sve čisto.

Pričam joj da mi je drug u bolnici, sa lakšim simptomima i da će uskoro da ga otpuste. 

Sada ni ona nije sigurna, možda je ipak bila korona, ne znamo.

Ubedila sam sebe da nije bila korona, ali i dalje postoji onaj crv.

On mi, međutim, više ne unosi nemir jer me teše činjenice da sam potpuno zdrava već dve nedelje, moji ukućani su dobro i, ako i jeste bila korona, sada imam imunitet na njega.

I bar sam jedna mala karika koja će ojačati kolektivni imunitet. 

Bez obzira na to, i dalje ostajem kod kuće. Radim, čitam, slažem orman već treći put i čekam da sve prođe.

A to savetujem i vama: budite heroji #ostanikodkuće i ne izazivaj crva kovidića.

Dosta nam je ovaj jedan metro koji je izrovario u mojoj glavi.