Pomalo zavidim onima koji će na Sajam

Ni u ludilu ne bih voleo da se zarazim koronavirusom, ni ja ni bilo ko drugi koga znam ili ne znam, daleko mu lepa kuća ako ima igde kuće koja bi taj virus primila.

Medicinska statistika je loša, od pet zaraženih jedan ima teže simptome, od dvadeset jedan završi na respiratoru. 

Od stotine, jedan umre, možda i dvoje, teško je to reći ako se životi računaju na decimale.

Suviše je to darežljiva lutrija da bih okušavao sreću.

Da biste to lakše zamislili, računajte da u prosečnoj zgradi na jednom spratu živi dvadesetak ljudi. Ako se svi zaraze, četvoro će imati teške simptome, jedan najteže. Da ne idemo dalje.

Samo na vašem spratu, među komšijama. Puta broj spratova.

Zato je dok se ne promeni epidemiološka klima i dok ne naprave vakcinu, najbolje da se virusa čuvamo kako znamo i umemo.

Nije to obaranje ruke, niti postojanje na strašnom mestu, to je dušmanin podmukao i nevidljiv koji te, ako ne paziš, odmah pretvara u svog jataka.

Ima li nečasnijeg od toga, junaci?

Da pređeš na stranu neprijatelja. 

Ali, ako se ipak dogodi, voleo bih da me pošalju na Sajam.

Nemam ni najmanju želju da budem u kolektivnom smeštaju, taman da paravanima naprave jednokrevetne sobe, niti mislim da će tamo biti zabavno, sve i da u susednu halu usele luna-park sa novogodišnjeg vašara.

Ima bezbroj mesta na kojima bih radije bio. Svako, osim druge bolnice.

Ali, rekoh, ako zakačim virus, nema boljeg mesta od Sajma.

Najpre, to znači da nisam težak slučaj, da me izoluju kako ne bih širio virus dalje, da prate moje stanje zlu ne trebalo i da ću za najviše dve nedelje biti zdrav, barem od Kovida.

Više mi ne treba ni vakcina, moj organizam se sam izborio, stekao antitela, ne mogu ponovo da se zarazim niti mogu da zarazim ikoga. 

U svetlu predviđanja da ćemo se bez vakcine sa koronavirusom nositi narednih nekoliko meseci, a možda i godinu dana pa i više, biti imun zvuči zamalo pa kao privilegija.

Možeš da se uključiš u dalju bitku kao volonter, slobodno da posećuješ starije, da budeš koristan okolini, ne moraš da se kriješ, izoluješ, plašiš.

Zato neću oklevati da se prijavim ako osetim simptome na koje upozoravaju lekari, ali neću ni trčati kod lekara na svaku malaksalost koja može biti alergija, obična prehlada ili hipohondrija čija se epidemija ne spominje.

Ne treba da me ubeđuju pokazujući „komfor“ koji je obezbeđen, niti da me plaše starim jastucima, ćebadima i neudobnim krevetima (isprobao već) i odsustvom svake privatnosti, svestan sam loših i dobrih strana.

Jer ko ne ode na vreme rizikuje da za njega i nekoga iz njegove okoline na Sajmu ne bude mesta. Ne zbog gužve.