Što se mene tiče, rukavice ostaju zauvek

Kada ova pandemija prođe, a proći će, promeniće se i naš pogled na život, pa i životne navike.

Sve te sociološke i psihološke promene uvek prati i moda. Ništa novo. Rukavice od svile i lana nosile su evropske dame još u 13. veku.

A mi smo se, evo, silom prilika u nekoliko dana navikli da na sebi i drugima primećujemo gumene rukavice i hirurške maske koje prekrivaju pola lica.

I da se čudimo kada ih neko ne stavi, jer ih naprosto nema. Tržne centre zamenile su apoteke, a tamo će rukavice i maske sigurno stići. Od srede, kažu. 

Pridržavam se svih mera. Radim od kuće. Ne idem nigde, niko mi ne dolazi.

Uznemirim se dok gledam na TV-u konferenciju u tri popodne, a onda moj odbrambeni mehanizam učini da primetim staložene, doterane doktorke koje uprkos tom užasnom virusu lepo ukombinuju garderobu sa gumenim rukavicama koje i meni baš trebaju.

Slušam njihove umirujuće glasove i pogled mi privuku jednostavne maske koje im (kao neophodni modni detalj ove sezone) skliznu sa lica i znam da će sve da bude okej.

Upijam ih.

Heroine koje se rvu sa epidemijom barem 12 sati dnevno. One znaju da odećom i stajlingom komuniciramo sa svetom, unutrašnjim i spoljašnjim.

Uprkos svim brojkama i krivama dobijam od njih optimističnu poruku. Ne želim da ih vidim u drugačijem izdanju jer onda, zasigurno, neće biti dobro.

Verovatno su tako i žene 16. veka sa divljenjem gledale Elizabetu I zbog koje su rukavice dostigle svoj istorijski vrhunac. Jeste, i to je bilo vreme enormnih svetskih zaraza, no Elizabeta je volela da svoje draguljima ukrašene rukavice u odgovarajućem momentu svuče, i pokaže svu lepotu svojih napuderisanih belih ruku.

Doduše, tada su se ruke uprkos pošastima prale mnogo ređe nego danas kada ih u strahu od korone peremo na svakih nekoliko minuta, svejedno što smo u kući i što ne otvaramo vrata.

Ali dodirujemo ... a dodir je postao opasan po život!

Kako sam se socijalno udaljila od svih, približila sam se kutijama koje dugo nisam otvarala.

Instinktivno sam se zbližila sa svim onim napuštenim i odbačenim parovima rukavica koje su me dugo i strpljivo čekale: elegantne bež do lakta, satkane od nekog finog mekanog materijala koje je moja mama nosila na venčanju; bakine čipkane za njoj znane svečane prilike, dugačke crne satenske, pa kratke heklane, poklon od tetke, u svakom slučaju, obradovala sam im se kao da su mi u vreme izolacije najmiliji sa oba sveta došli u goste.

A ovo je tek početak. Kako stvari stoje, imaćemo dovoljno vremena da se odviknemo od dodirivanja stvari golim rukama.

Ja već uveliko brinem kako da popravim svoju kućnu kolekciju gumenih rukavica. Suviše je skromna, tek dva roze para. I par žutih, suviše velikih za moje ruke.

Rukavice odavno nisu puki statusni simbol, one mirišljave će i dalje ostati tek uspomena na Katarinu Mediči, i vreme kada se znalo ko kakve rukavice može da pravi, ali i da nosi.

Danas možemo svi sve. Pa i da same podignemo rukavicu koja slučajno padne na kuhinjski pod.

Zla sreća, eto.

Kada sve ovo prođe, spakovaćemo one praktične vunene koje su zimi u modi.

Kožne ostaju do daljeg, što se mene tiče.

I onda jedva čekam lepo vreme da navučem neke nove, fine, pamučne s kojima mogu da do mile volje dodirujem šta god poželim u spoljnom svetu i da ih lepo operem.

Uostalom, i Nikola Tesla je bio gospodin u belim rukavicama. A njegov strah od virusa i bakterija danas živimo.

Kolektivno.