Uradila sam baš ono što su nam rekli da ne treba da radimo

Posle užasno naporne i stresne sedmice na poslu, rešila sam da uradim ono što obično radim u takvim situacijama.

Slobodan dan, lepo vreme i, kako se kasnije ispostavilo, pogrešna procena da je tamo moguća neka vrsta samoizolacije, odveli su me na Avalu!

Kako sam odmicala od grada, ostavljajući iza sebe redove ispred prodavnica, ljude s maskama i rukavicama, radovala sam se što ću bar sat-dva provesti gledajući plavo nebo, tek rascvetale voćke i prirodu koju, kao i obično, ne interesuju naše muke.

Pogrešila sam, grdno sam pogrešila!

Na vrhu Avale, gde obično ima samo nekoliko automobila, nije bilo mesta za parkiranje. Shvatila sam da su i drugi razmišljali kao ja… pogrešno!

Iako sam u trenutku, uz grižu savesti, poželela da se istog trenutka vratim, ipak sam odlučila da prošetam i, sad već vođena novinarskim instinktom, vidim kakva je situacija i kako se ljudi ponašaju.

Jedan "krug" bio je dovoljan da me uhvati muka i neko sasvim jasno osećanje kolektivne krivice! Nisam, doduše, videla nikog starijeg (možda samo dvoje, troje "sumnjivih"), ali sve je vrvelo od dece, porodica koje se zabavljaju uživajući u suncu i toplom vremenu.

Videla sam mnogo mladih u manjim i većim grupama (daleko većim od propisanih pet osoba). Neki su pravili roštilj, neki puštali muziku iz automobila, "zalivajući" sve to pivom.

Jedina svetla tačka u tom "ludilu" bilo je to što gotovo niko nije sedeo u dva restorana koja su u to vreme još bila otvorena.

Poražena, osramoćena i potpuno svesna i svoje krivice "pobegla" sam s Avale.

Neću vas smarati i deliti lekcije! Neću pozivati da ostanete kod kuće jer znam da je do odgovornih i pametnih to već stiglo. Ostalima ne vredi ni pričati.

Molim vas samo da razmislite o prioritetima u svom životu! Ovo je pravi trenutak za to.

A ja se još jednom izvinjavam zbog pogrešne procene!