Vladimir Kranjčević – srpski dirigent iz Zagreba

Kranjčević je bio posebna pojava ne samo u muzičkom životu Zagreba, već i Beograda. Ovog dirigenta je vezivalo s Beogradom ne samo to što je bio učenik Vojislava Ilića, već i činjenica da je decenijama nastupe delio između tri grada Beograda, Ljubljane i Zagreba.

Nema valjda nikog u Hrvatskoj ko se ikako bavio muzikom a da mu Vladimir Kranjčević nije bio učitelj. Jedne večeri u Varaždinu sedeli smo za večerom, a iz susedne sale dopirao je glas pevača koji je pevao narodnjake na nekom veselju.

Kada je muzika koja je parala uši malo utihnula, došao je konobar i rekao: "Gospo'n Kranjčeviću, pozdravlja vas naš pevač Kićo iz susedne sale i kaže da se seća godina kad ste mu bili profesor." Kranjčević je odvratio: "Pozdravite i vi Kića, ali mu kažite da ne dođe da pjeva ovdje."

Takav je bio Kranjčević. Bio je i kao čovek i kao umetnik toliko dominantan da kod njega nije bilo govora o nesigurnosti, ili surevnjivosti. S muzičarima je radio tako što ih je stalno grdio i ispravljao u onome što greše, ali to je bilo začinjeno s toliko humora, da niko nije pomislio da se Vladine probe ikada pretvaraju mučenje za muzičare. 

Kranjčević je i po svemu drugom bio pravi dirigent. Napola muzičar, napola narodni tribun. Umeo je da priča s orkestrom šaljive priče, ali je spremanje koncerta na kraju bio precizan i jasan muzičarski posao.

Bio je od one vrste vođe orkestra koji do detalja zna tehniku sviranja svakog instrumenta i probleme s kojima se muzičar susreće pri sviranju, naročito muzike savremenih kompozitora, te je znao govoriti: "A što vam ja mogu: suvremena glazba traži od vas i lomit' prste. To vam je nekakva vrsta svete žrtve".

Još nešto važno određivalo je njegovu ličnost. Vladimir Kranjčević je bio katolik iznad svega, ali pre od vrste franjevca nego jezuite.

Bliska njegovom srcu bila je duhovna i pevana muzika. Ostavio je veliki broj snimaka rekvijema na trajnim snimcima Hrvatske radio-televizije (među njima se naročito ističe maestralno dirigovanje Kerubinijevog Rekvijema i Bahovih kantata), ali - ovo je podatak koji može iznenaditi - ne manje snimaka pravoslavne duhovne muzike na trajnim snimcima Radio-televizije Srbije (među njima maestralno Strasnu sedmicu i Liturgiju svetog Jovana Zlatoustog našeg Mokranjca).

Nije bilo davno kada je pozivan s naše televizije do dopuni kolekciju trajnih video-snimaka naših duhovnih kompozicija, što je on i učinio. Ovo samo po sebi znači da je maestro Kranjčević održao mnoštvo koncerata u Beogradu.

Ipak, ne dovoljno u poslednje vreme kada su ga uskogrudost i zatvorenost u sopstvene atare, sprečavali da češće diriguje kod nas.

Ono što se dogodilo na kraju njegove karijere ne ide nam na čast. U osamdesetoj godini, pre dve godine, maestro Kranjčević oprostio se od dirigovanja velikim koncertima u Zagrebu i Ljubljani, ali ne i u Beogradu. Zašto? To sigurno zna neko bolje od pisca ovog teksta.

"Dirigent je, de fakto, jedan diktator u najplemenitijem smislu te riječi." - govorio je Kranjčević u emisiji Maestro, i time izgleda odredio i svoju poziciju pred orkestrom i spisak svojih artističkih oponenata.