Za sve je kriva ve-ce šolja

Mačke, na primer, traže pogodno mesto, iskopaju malu rupicu, obave nuždu tu, zakopaju, okrenu se i odu. Pobrinu se same da sklone višak koji su ostavile iza sebe.

Psi, za razliku od mačaka, ne kopaju rupe u istim slučjavima, ali vrlo vode računa gde će da obave nuždu. Moja Lara, zlatna retriverka koja je nedavno uginula, imala je svoje mesto u dvorištu za te potrebe.

Za ovim psima koji ne žive u dvorištu nego u stanu, vlasnici (ako su dovoljno savesni) nose kesicu kad idu u šetnju. Pas obavi nuždu, oni se sagnu i pokupe to, bace u prvu kantu. Ima i onih pametnjakovića za koje nije ni kaktus, a kamoli pas, što na trotoarima ostavljaju izmet svojih pasa, ali ovog puta neću o njima.

Ljudi su, sa druge strane, dostigli taj nivo civilizovanosti (ne svuda) da svoje otpatke ne skupljaju za sobom. Taj višak umesto nas rešava fenomenalno otkriće – ve-ce šolja.

Laganim povlačenjem končića vodokotlića, višak odlazi u kanalizaciju i dalje dalekim putevima, neretko, nazad u prirodu – reku, potok, kanal.

Čovek srećan, rasterećen ustaje i odlazi, eventualno četkom obriše za sobom. Podrazumeva se da nije gadljiv. (Izgleda da ima dosta gadljivih jer sam više puta i na poslu i po kafićima zaticala tuđe "viškove".)

I baš tu, mislim se ja sad, leži ključ ljudske nebrige za okolinu.

O svom đubretu ne vodimo računa sami, to prepuštamo sanitarnoj tehnologiji. Šolja i kanalizacija rešavaju naš višak. Samo malo mrdnemo prstom i nema ga! Fenomenalno, zar ne?

To me dalje navodi na sledeću ideju:

Ve-ce šolja je postala posrednik između nas i prirode. Ona olakšava i rešava problem. Izmislili smo ve-ce šolju, navikli da o našem đubretu brine neko/nešto drugo, za razliku od one mačke sa početka priče.

Da nismo, dakle, izmislili ve-ce šolju i da moramo da kopamo rupe za sopstvene fekalije, možda bismo bili pažljiviji prema životnoj sredini?

Kad već sami sklanjamo ono što je najodvratnije i najsmrdljivije, ne bi nam bilo teško da nešto što obično ne smrdi (limenka, flaša, kesa), bacimo tamo gde treba.

Na ovo razmišljanje me je navela i jedna ružna slika pored puta za Kovin. Pre nekih mesec i po dana sudarilo se nekoliko kamiona. Teret iz jednog od njih se rasuo svuda po delovima atara – kese, plastika, sve i svašta blizu tek zasejane pšenice.

I niko još to ne sklanja, neće se valjda nečije ruke prljati kad već nema "ve-ce šolje". A na leto će se od te lepe, zlatne pšenice praviti najukusniji hleb.

Ljudi iza sebe ostavljaju raznorazno neorgansko đubre, vođeni mišlju da će i to, kao i organski otpadak, priroda sama da reši.

Planeta Zemlja, međutim (na sreću ili žalost), nema  vodokotlić i ve-ce šolju pa da sve naše otpatke laganim povlačenjem končića pusti niz vodu. Tamo negde u svemir.

Možda je to sledeći veliki izum civilizacije?

A možda ćemo morati da počnemo da kopamo rupe.