Nedelju dana pre plate uvek ostanem bez para, da li je tako i vama

Skoro trideset godina sam živela u maminom ol-inkluziv, besplatnom hotelu. Naravno, nije to nikakav hotel, ali neko je prao, čistio i kuvao za mene. Bila su to srećna vremena.

Kada sam počela da primam stipendiju u četvrtoj godini fakulteta, na moj račun išli su telefon, bus-plus, hrana za psa. Kada sam se zaposlila, tome sam dodala životno osiguranje i infostan. Kada se sve sabere, to je manje od 15.000 dinara mesečno. I ništa nisam uštedela.

Kupovala sam odeću, ali nije to bilo svaki mesec. Priznajem da sam i parazitirala na starijoj sestri. Nisam kupovala parfeme, moja sestra ih je uvek imala dovoljno. Nakit generalno nikada nisam nosila, to je poslednja stvar na koju bih dala svoj novac.

Nisam pušač. Ne pijem svaki dan. Izlazim, ali ne svakog vikenda. Idem u bioskop, ali ne svake nedelje. Na koncert odem jednom godišnje.

Doduše, imam mnogo drugarica i sve volimo da sednemo i popijemo kafu. Činjenica je i da volim da jedem, ali retko jedem van kuće. 

Svakog leta nekuda odem na desetak dana, ali ne idem uvek na more. I jedan vikend godišnje nekuda otputujem.

Ne znam na šta je novac odlazio u "redovnim mesecima". Biće da sam ga popila i pojela.

Plata se nije promenila, ali moji troškovi jesu kada sam se odselila od roditelja.

Crna nedelja

Nedelju dana pre nego što legne plata uvek ostanem bez para i postajem blago depresivna. 

Tim pre je dan kada me banka obaveštava o promeni stanja na računu – poseban. Tako je bilo i kada sam bila dete.

Mama bi prve subote u mesecu nakon što bi dobila platu kupovala sestri i meni "hepi mil".

Druge subote, nakon što bi dobila platu, kupovala bi nam picu.

Treće subote kupila bi nam pirošku sa sirom.

Četvrte subote bismo zvale mamu na posao da tražimo hepi mil. Ali to je bila ona subota pre plate, tada jedemo šta ima kod kuće.

Možda je tada takva situacija bila normalna, bile su devedesete. Zašto devedesete kopaju po mom novčaniku?

Štednja

Pokušavala sam da uštedim, zaista jesam. Kada sam bila mala to je bilo lako. Davala sam ba(n)ki da mi čuva novac koji sam dobijala od nje za rođendan i praznike.

Ujak je otkupljivao dukat koji bih pronašla u česnici za Božić, pa mi je i to bio izvor prihoda. Novac mi je davao i kada sam sakupljala trešnje.

Kao dete sam se i kockala. Igrala sam tablić sa bakom, u dinar. Dinar po dinar, novčanica.

Pre nego što bi postale novčanice, kovanice sam čuvala u hulahopkama. Novčići bi odzvanjali dok sam hodala.

Ne znam kako. Ne znam zašto. Kada sam porasla nikako nisam mogla opet da uštedim. Možda mi je falio motiv.

Spoznaja

Pre tri godine nazvala me je devojka iz Osiguranja i ponudila mi neku vrstu životnog osiguranja. Svaki mesec ja uplatim deset evra i za trideset godina dobijem oko 7.000 evra.

Prihvatila sam. Saznala sam da je moguće da se svaki mesec odreknem deset evra. Ali trideset godina je baš daleko. A 7.000 evra ne mogu da mi osiguraju bezbrižnu starost. 

Uplatila sam još jednu polisu. Još 25 evra mesečno.

Uprkos većim troškovima, na kraju meseca opet sam bila na nuli. Dakle negde sam "uštedela".

A tih 25 godina je baš daleko.

Nula, nula, nula...

Kada sam počela da živim sa tada verenikom, a danas mužem, troškovi su porasli. A ja i dalje na nuli. 

Kako uvek NULA? Živela sa roditeljima – ušteda nula. Počela osiguranje da uplaćujem – nula. Odem na more – nula. Sezona praznika i poklona – nula.

Nije tako samo kod mene. Ne znam nikoga ko ravnomerno rasporedi novac kroz ceo mesec. 

Onda smo moj Miloš i ja shvatili da ćemo ove godine imati mnogo troškova zbog organizacije svadbe. Treba platiti kaparu za restoran, za bend, venčanicu, itd.

Kada smo sve stavili na papir, izračunali smo u kolikom ćemo minusu biti. Otprilike kao četiri moje plate. Došlo je vreme da i ja doprinesem uštedama. Kako, ako je uvek nula?

Napisali smo koji su nam fiksni troškovi i napravili projekcije koliko nam treba ukupno novca mesečno za kiriju, hranu, za hemiju, poklone, izlaske i nepredviđene situacije. 

Eksel je rekao da mogu svaki mesec da uštedim 7.000 dinara ako se strogo držim plana.

Takmičarski duh 

Bilo me je sramota da ne uštedim bar toliko i gledala sam da se "upakujem" u predviđena polja. Nemoguća misija.

Ispostavilo se da za nepredviđene troškove treba mnogo više novca nego što sam planirala (5.000) jer nešto UVEK iskrsne. Ovaj mesec sam, na primer, morala da kupim sočiva i išla sam na svadbu. 

A dok sam pratila kako se kreću Miloševi troškovi, koji je štedeo više od planiranog, probudio se moj takmičarski duh.

Nisam ni na čemu konkretnom uštedela. Nisam škrtarila, nisam gladovala. Kupovala sam racionalno. Nisam kupovala stvari koje bih inače kupila, a koje mi nisu zaista potrebne i ne pričinjavaju mi veliko zadovoljstvo, poput osveživača prostorija i sličnih mamipara.

Sve u svemu, ja napokon uštedih onoliko koliko je mudri Eksel predvideo. Sedam hiljada dinara. Pobeda veličine kapare za venčanicu, ali koju mogu sama sebi da priuštim. Malo zadovoljstvo zbog istrčanog tridesetodnevnog maratona.

A u suštini, ušteda je opet nula.

Još ako moji prijatelji nastave da se venčavaju – teško meni.