Čitaj mi!

I jedan šamar je nasilje – kako ohrabriti žene da prijave nasilnike

Sedamnaest žena je ubijeno u porodičnom i partnerskom nasilju od početka godine u Srbiji. Iako statistika govori da je društvo spremno da prepozna taj problem, stručnjaci tvrde da je, uz krivičnu odgovornost, neophodan i rad sa nasilnicima kako bi promenili ponašanje.

Na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra za RTS kaže da se godišnje prijavi oko 28 hiljada slučajeva nasilja, da se u 19 hiljada izreknu hitne policijske mere, a u oko 18 hiljada te hitne mere sud produži.

"Kada pogledamo statistiku od tužilaštva i suda, u pet do sedam hiljada slučajeva od svih tih bude podneta krivična prijava i vodi se istraga, a sudski epilog dobije nekih tri do četiri hiljade slučajeva", kaže Macanovićeva.

Na pitanje da li se menja statistika koja je dugo pokazivala da žene trpe nasilje pre nego šta ga prijave, neretko, godinama, Macanovićeva ističe za RTS da se to ne menja.

"Definitivno je to nešto što pokazuju svi slučajevi, ovoliki broj prijava nasilja koji postoji sa sudskim epilogom. Ono što mi ne vidimo su žene koje dožive jednom nasilje i koje napuste svoje nasilnike. Vidimo one koje iz raznih razloga ne prepoznaju šamar kao oblik fizičkog nasilja. To se često dešava", objašnjava.

Govoreći o psihološkom i seksualnom zlostavljanju žena, Macanovićeva kaže da se to dešava "u paketu".

"Ono što se ne razume je da nasilnici primenjuju fizičko nasilje kada ne mogu da iskontrolišu žrtvu, onda primenjuju fizičko nasilje da bi žrtvu vratili pod svoje okrilje – kako su zamislili", dodaje.

Navodi da je seksualno nasilje, takođe, rasprostranjeno. "Najmanje se prepoznaje kada je reč o nasilju u porodici, jer stalno je prisutno: prisiljavanje na seksualne odnose, da žene ostanu u drugom stanju, da vrše abortuse", objašnjava Macanovićeva.

Koji su problemi sigurnih kuća

Ističe da je problem sigurnih kuća u Srbiji to što su njihove adrese javno dostupne. "Imali smo ranije slučajeve da su nasilnici ulazili ili bili ispred sigurnih kuća, ubistvo nakon što je žena izašla iz sigurne kuće, bukvalno na taj dan. Suočavamo se tu sa ozbiljnim problemima. To je pitanje i države i lokalnih zajednica", kaže Macanovićeva.

Prema njenim rečima, problem je i što za žene ne postoji podrška nakon što izađu iz sigurnih kuća, kao i to što uopšte i ne odu u sigurnu kuću, u smislu socijalnog stanovanja.

"Tu je velika odgovornost na lokalnim samoupravama zato što nisu obezbedile tu vrstu stanova. Jedan ili dva stana u manjoj lokalnoj samoupravi bi mnogo značio ženi koja trpi nasilje", dodaje.

Vanja Macanović objašnjava da žene ne odlaze i zato što znaju da, ukoliko napuste nasilnika sa decom, on neće plaćati alimentaciju.

"Doći će do toga da neće moći da izdržavaju decu i sebe", zaključuje Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.