Štap u ruke, torbak na leđa i put pod noge – život i sloboda banatskih stočara

Oni odmor nemaju, da rade moraju i kad upeče sunce i kad lije kiša. Ni koronavirus ne menja njihov način života i rada – oni su banatski stočari.

Štap u ruke, torbak na leđa i put pod noge, svejedno plus 30 i minus 20, nepregledni Banatski pašnjaci, nekada je na ovim pašnjacima paslo i nekoliko hiljada grla ovaca i krava, danas su ovi pastiri prava retkost.

"Od čobana onih što ih ja pamtim. Sa 11 godina sam uzeo štap i samo sam ostao ja, znači nema. Svi su pomrli, a mladi neće. Posla nema, ne znam, da li ih je stid da bude pastir, ne znam pojma nemam. Samo ovo ne vodi ničem. Je li tezak pastirski zivot. Nije lak život, kiša,komarac, vetar, muva, sve je to moje. Znači ja sam osam meseci na pašnjaku od 1. aprila do 29. novembra", priča Steva Radišić iz Elemira.

Živojin Stankov iz Elemira je danas sa svojim stadom krava. Kaže da vrućina nije problem i da se od pastirskog života može živeti. Taj život, kaže, nije težak za onog ko voli.

"Sloboda. Od 5 u jutro pa non stop, 24 sata, noću i danju, moraš da obilaziš, tu si", kazao je Stankov.

Sve se menja, jedino pastirski zivot ostaje bez nekih većih promena. Ono sa početka priče štap u ruke, torbak na leđa i njihovi verni čuvari pulini. Kažu pastiri da ne bi prodali jednog pulina za deset ovaca.