Kada roditelji traže dete i minut je previše

U sredu se pred poslanicima Skupštine Srbije našao Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su oteta na teritoriji Republike Srbije.

Rasprava u Skupštini je ponovo aktuelizovala priče majki koje tvrde da su im u porodilištima širom Srbije deca otimana. I to tako što su im doktori saopštavali da su bebe mrtvorođene.

Milena Janković, iz udruženja "Nestale bebe Beograda" tvrdi da je pre tri decenije rodila živo dete, a da su joj lekari posle dva dana saopštili da je preminulo.

"Ja sam prihvatila da je beba umrla i tražila sam da mi je daju da je sahranim. Kad god sam to tražila davali su mi sedative. Mom suprugu su pričali da sam na samrti, da neću preživeti, a ja samo nisam htela napolje bez mrtvog deteta. Oni nisu hteli da mi ga daju. Na kraju sam morala da popustim", rekla je Milena.

Zaboravite mladi ste, imaćete još dece 

Mirjana Novokmet, iz "Beogradske grupe roditelja nestalih beba", imala je sličnu sudbinu.

"Iako je trudnoća bila uredna i sve je bilo uredu, uradili su mi carski rez po hitnom postupku i rekli da je beba mrtvorođena. I ja i suprug smo tražili da vidimo naše dete, ali nam nisu dozvolili. Rekli su da je prizor ružan, da smo mladi, da ćemo imati još dece i da te slike treba da zaboravimo", rekla je Mirjana.

Milena kaže da je zakonska obaveza bolnice bila da im dozvole da dete sahrane.

"Oni su meni rekli čuvenu rečenicu koju su rekli svim majkama koje sumnjaju da su im deca oteta - vaša beba je umrla, mladi ste imaćete još dece. Bolnica će sahraniti vašu bebu", seća se Milena.

"Mi tada nismo znali da bolnice ne sahranjuju decu", kaže ona.

Mirjana Novokmet kaže da nikada nije dobila potvrdu o smrti svoje bebe.

"Tu potvrdu nema bolnica, nema je matična služba, a kada sam tražila na groblju, jer deca posle obdukcije idu u kapelu, pa ih preuzimaju srodnici što nama nisu dozvolili, saznala sam da pogrebno nije nikada primilo muško dete pod prezimenom Novokmet", priča Mirjana. 

Priče svih majki imaju sličan scenario. Zdrave turdnoće, mrtvorođene bebe koje nikada nisu videli, niti sahranili i nepotpuni papiri koji bude sumnju da dete nikada nije ni umrlo. Njihove priče su pričali domaći i strani novinari, napisana je jedna knjiga, a snimljen je čak i film po istinitoj priči koji je nagrađivan na festivalima.

Drinka Radonjić je stvarna žena i film je pravljen po njenoj životnoj tragediji.

O drugoj majci Zorici Jovanović film bi takođe mogao da se napravi. Zahvaljujući njenoj upornosti da rasvetli misteriju nestanka svog deteta, u Skupštinu Srbije došao je zakon koji bi trebalo da se pozabavi problemom nestale dece. Njena borba trajala je decenijama, a kada je shvatila da su joj u Srbiji sva vrata nadležnih institucija zatvorena, odlučila je da pokuša da pronađe istinu pred Mađunarodnim sudom pravde u Strazburu.

Sud u Strazburu je 2013. godine utvrdio da država Srbija nije preduzela potrebne mere da rasvetli šta se dogodilo. Dodelio je novčanu odštetu majci, naložio Srbiji da rasvetli ovaj slučaj i usvoji zakon o nestalim bebama. Trebalo je da prođe sedam godina da se zakon o nestalim bebama nađe pred poslanicima u srpskom parlamentu.

Zakon i život

U Srbiji ima pet udruženja roditelja koji traže svoju decu. I nisu svi oduševljeni ovim zakonom.

Za članove Beogradske grupe za nestale bebe ovaj zakon je neprihvatljiv.

"Ne omogućava istragu sa posebnim ovlašćenjima. Nema nezavisno telo koje će da kontroliše rad mehanizma. Neće obuhvatiti svu decu koja traže svoje biološko poreklo. Ne omogućava DNK analizu. Mi smo izgubili poverenje u institucije i želimo da radimo paralelno sa njima", kaže Mirjana Novokmet.

S druge strane, Milena Janković smatra da je bilo kakav zakon bolji nego kad ga uopšte nema.

"Ako se zakon ne donese to je bezakonje. Ako nemamo zakon imamo ulicu, svađu među roditeljima. Neka je i najgori i ne usvoji naše amandmane bolji je nego da ga nema", kaže Milena Janković. 

Na pitanje da li će ovaj zakon omogućiti rešavanje sudbine nestale dece, pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović kaže da zakon hoće, ali da je pitanje "koliko će to život omogućiti".

"Lakše je dokazati nešto što se desilo pre pet nego pre 25 godina. To je život", kaže Backović.

Kako tvrde u udruženjima, najstariji slučaj nestale bebe datira još iz 1968, a najnoviji iz 2015. godine. Najviše prijavljenih slučajeva bilo je, tvrde roditelji, sedamdesetih, osamdesetih i dvedesetih godina. Veruju da je reč o organizovanom kriminalu i da su se deca masovno prodavala u zemlji i inostranstvu.

"Mi smo sigurni da imamo dokaze da je u Srbiji postojala organizovana mreža za trgovinu ljudima. U toj meži svako je imao svoj deo zadatka i prihoda, počev od medicinskog osoblja, preko policije do matičnih službi", tvrdi Milena Janković.

Mirjana Novokmet veruje da je nemoguće da hiljade dece umre i da se ne zna gde su sahranjeni.

"Nije to aljkavost i neažurnost službi. Mi smo dobijali spiskove sahranjene novorođenčadi, koja nisu imala ime, ali im se zna mesto gde su sahranjeni. Oni roditelji koji nisu dobili potvrdu da su im deca stigla na groblje imaju pravo da sumnjaju u zloupotrebu i da veruju da su im deca prodata", kaže ona.

U prilog ovoj sumnji ide i svedočanstvo Marka Ivića, koji je nekoliko dana pre nego što će zakon dospeti u Skupštinu Srbije, u jednoj emisiji na turskoj televiziji izjavio da je imao priliku da za novac bira bilo koju bebu iz jednog porodilišta u Beogradu.

Backović ne isključiuje mogućnost da je u slučaju nestalih beba reč o organizovanom kriminalu, a ne sporadičnim slučajevima.

"Ako krenete od toga da ni u jednoj državi ovako nešto ne postoji onda dođete do zaključka da je to interesantno. Znajući nas ko smo, kakvi smo i kakvi su nam prethodni život i organizacija društva, kvalitet svega, ko zna sve je moguće", kaže Backović.

Po mnogima sporna tačka Zakona o nestalim bebama je ona po kojoj se porodicama kojima ne može da se utvrdi status bebe, dodeljuje do 10.000 evra. Ni za jednu majku bol i beba nemaju cenu. Najvišu su platili odavno, čekajući decenijama da država ozbiljno počne da rešava njihov problem.