Kad direktor škole postane vozač đaka i nastavnika

Uz direktorsku funkciju, obično sleduje i vozač, ali to nije slučaj sa Vidosavom Kolarevićem. On već dve decenije bukvalno vodi kolektiv osnovne škole u golijskom selu Bratljevo, do kojeg prvo doveze nastavnike iz Ivanjice, a potom odlazi po đake.

"Vozim ukupno osam učenika svakog dana i pređem oko 127 kilometara dnevno. Naporno je posebno zimi, kad su veliki snegovi, klizavo je, dosta leda na putu. Ima i vukova, jednostavno, baš je surov kraj za život i sve manje ljudi ostaje ovde", kaže Vidosav Stevanović, direktor OŠ "Milan Vučićević Zverac" iz Bratljeva.

Najpre je koristio svoj auto, a zahvaljujući donaciji poljske ambasade, 70 kilometara vožnje po nekategorisanim putevima, lakše savlada "nivom", kojom često prevozi i meštane.

"Jedanput sam povezao baku koja je bila na putu a bio je sneg, pa me pita: 'Dete, gde radiš?' Ja rekoh radim u školi. 'A šta si tamo, domar?' Rekoh nisam, direktor, pa kaže da i to nije loše", objašnjava Stevanović.

Nekada je škola u Bratljevu imala više od tri stotine učenika, a danas tek petnaest. Nastavnica matematike i fizike, bežeći od "Oluje", pronašla je posao, ali i porodični mir, zbog kojeg se trajno vezala za taj planinski kraj.

"Klima je takva, jeste surova, ali deca su dobra. Deca ovde su još uvek neiskvarena i prava deca. Većinom deca odu odavde, jednostavno odlaze, vraćaju se možda, neki koji se vrate odu opet u Ivanjicu, na selo slabo ko", kaže Biljana Stevanić, nastavnica matematike i fizike u OŠ "Milan Vučićević Zverac".

Zbog toga je direktor škole, uz podršku žitelja Bratljeva, odlučio da sa učenicima u školskom dvorištu posadi voćnjak. A kada rode trešnje, višnje, kruške, jabuke, šljive, možda će bivši ali i neki budući đaci uživati u tim plodovima i, istovremeno, učiti jednu životnu lekciju.