Čačak, mitovi i stvarnost

Zašto Čačani imaju više smisla za biznis od komšija, da li u gradu Željka Obradovića, Dragana Kićanovića i Radmila Mišovića i dalje uspeva košarka, da li je grad Bore Čorbe i Točka i dalje grad rokera i ko su u Čačku grebići...

U dolini, pod Jelicom, pored Morave, kažu da žive posebni ljudi. Dobri pevači, skloni oružju, neposlušni, osvetoljubivi. Kad god se menjala istorija, a to je bilo često, uvek su u tome učestvovali ljudi iz ovog grada, poslednji put 5. oktobra. Za vreme Nemanjića zvao se Gradac, od 15. veka u istorijskim knjigama pominje se Čačak.

Kažu da tipičan Čačanin ima stav o svemu, često i prkosan, da je bundžija. A Čačani se zbog još jedne stvari bune – ostatak Srbije im je nadenuo nadimak "grebići".

A istina je, kažu, takva da su grebići samo s druge strane Morave, u Ljubiću. Ljudi s one strane Morave, iz Ljubića, bili su, kažu Čačani, toliko vešti da su uspevali da se ogrebu u svakoj prilici. Tako je Srbija, ne vodeći računa o njihovim lokalnim razlikama, sve Čačane nazvala grebićima. I to je prvi mit o ljudima iz ovog grada.

Drugi mit je da je Čačak oduvek bio četnički grad, valjda zbog one pesme "Na planini, na Jelici".

"Izveštaji policije Kraljevine Jugoslavije iz 1940. godine govore o tome da je Čačak ozloglašeno komunističko mesto u zapadnoj Srbiji, što nije čudno – iz Čačka su Filip Filipović, Kosta Novaković, Dragiša Mišović, Milka Minić, Miloš Minić, Petar Stambolić je ovde završio gimnaziju, Ivan Stambolić je ovde započeo svoju karijeru...", kaže istoričar Miloš Timotijević.

"Kada su u pitanju sela, da – ona su bila većinom za četnike, i zapravo Čačak je grad koji je najbliži Ravnoj Gori, pa je to ta percepcija, to je to preslikavanje", ističe Timotijević.

Ima još mnogo ratničkog u prošlosti ovog grada. Čuvena je priča o Tanasku Rajiću koji nije želeo da se odvoji od svojih topova na brdu Ljubiću 1815. To je bila bitka koja je odlučila Drugi srpski ustanak i postavila temelje moderne srpske države.

A o burnoj prošlosti Čačka možda najbolje svedoči crkva iz 12. veka koja se nalazi u samom centru grada. Od 1506. godine Turci su je nekoliko puta pretvarali u džamiju, a Čačani je vraćali u crkvu, poslednji put 1834. godine.

"Međutim, u arhitektonskom pogledu, ona je i dalje džamija, ako uđemo u tu crkvu videćemo lukove, koji su deo islamske arhitekture. Inače, Turci su tu crkvu pretvorili u džamiju po ugledu na Ali Pašinu džamiju u Sarajevu", kaže Timotijević.

Biznis na čačanski način

Osim s puškom, ljudi iz čačanskog kraja znaju i s parama. Snalažljivi su i vešti preduzetnici. Neki čak izraz grebić baš tako čitaju. Ali to već nije mit. Ovde se sa nostalgijom sećaju osamdesetih godina kada je svaka kuća u Jugoslaviji imala ili šporet ili usisivač "Slobode" iz Čačka. Ali kada je sve to propalo, po sličnom modelu kao i u ostatku zemlje, u Čačku je počeo da cveta privatan biznis.

"Čačani su vrlo preduzimljivi ljudi i imaju preduzetnički duh, tako da su vrlo brzo prilagodili svoj način poslovanja, da ne kažem preživljavanja, novim trendovima i uslovima življenja", kaže Gorana Tanasković iz Privredne komore u Čačku.

Tih devedesetih počela je da radi i firma za proizvodnju torti i kolača "Dezert", mada Čačani radije vole da kažu da kupuju kolače kod Zorice. Ipak, "Dezert" odavno nije samo porodična firma, iako je vlasnica Zorica u posao uvukla celu svoju porodicu.

"Ja sam bila četvrti razred kad smo počeli da se bavimo privatnim biznisom, znači pomagala onoliko koliko sam mogla i stalno sam pričala ja to neću raditi", kaže Marija Selaković Belušević iz firme "Dezert".

"Ali nekako mi je to ušlo u krv i sada kad bi me neko pitao da li bih radila nešto drugo, ne bih. Krenuli smo sestra i ja, kasnije smo se udale, pa smo i muževe uvukle u ovaj posao, sad i naša deca polako rastu sa tim, pa od njih petoro valjda će se neko baviti ovim poslom", kaže Marija.

"Dezert" danas izdržava 35 čačanskih porodica. Međutim, Čačani će vam reći da je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo - da u gradu ništa ne radi. Iako bi se komšije iz drugih gradova rado menjale sa Čačkom.

"Ukoliko se uporedimo sa opštinama u okruženju, možemo da kažemo da je Čačak lider u zapadnoj Srbiji i po proizvodnji, i po izvozu, i po broju privrednih subjekata. Naravno, ukoliko pitate Čačane, oni će biti nezadovoljni", ističe Gorana Tanasković.

Princ sa Morave

Da li zbog prkosa i upornosti, tek Čačak je i grad vrhunskih košarkaša. Najbolji košarkaški trener u Evropi Željko Obradović je Čačanin, a u hali pored Morave počinjao je i najbolji amaterski košarkaš sveta Dragan Kićanović.

Ipak, Kićanović uvek naglasi da je on tek drugi košarkaš u Čačku. Prvi je princ sa Morave, gospodin Koš, košarkaški Viljem Tel, kako su sve zvali najboljeg sportistu u istoriji grada - Radmila Mišovića.

Za one koji ne znaju, Mišović je pet godina bio najbolji strelac one stare jugoslovenske lige, u kojoj su tada igrali Moka Slavnić, Mirza Delibašić, Krešimir Ćosić. Postizao je 30 poena po utakmici, nekad i 45, i to u vreme kada nisu postojale trojke. Ipak, nikada nije otišao iz Borca, iako je nekoliko meseci bio na treninzima u Partizanu.

Njegov trener, profesor Aleksandar Stefanović, kako ga Čačani zovu, kaže da je dva puta uspeo da ga vrati u Partizan. "Treći put, kada se pojavio na televiziji na nekom turniru preko zime, jer tad nije bilo lige, došao je kod mene u stan i rekao nemoj više da me vraćaš - daleko mi je Sava da se odmorim, a Morava je blizu", priča Stefanović.

I zaista, neki kažu da je baš Morava kriva što su Čačani dobri košarkaši. Kažu da pre svakog ulaska u halu peru ruke u Moravi i da onda ne mogu da promaše.

U bivšoj državi hala sportova pored Morave uvek je važila za jedan od najtežih terena. Hrvatski košarkaš Dino Rađa jednom je rekao da su mu bile važne utakmice sa Zvezdom i Partizanom u Beogradu, ali da je igrački odrastao u Kraljevu i Čačku. Ipak, Morava danas nije dovoljna. U Borcu odavno nema novih Obradovića, Kićanovića, Mišovića...

Radmilo Mišović kaže da je jedan od razloga što mladi košarkaši rano odlaze iz Čačka. "Generacija 74. kad smo bili četvrti u Jugolsaviji, mi smo imali osam juniorskih reprezentitivaca. Mi smo imali jedan organizovan rad i kontinuitet tog rada, imali smo od temelja kuću vrlo zdravu i ona je polako nicala i radila", ističe Mišović.

U Čačak se danas dolazi da se kupi auto, jer se ovde nalazi najviše salona automobila u ovom delu Srbije. U Čačak se dolazi i da se dobro jede, jer je ovde najviše pečenjara po glavi stanovnika u Srbiji. Ali, u Čačak neki dolaze i zbog istorije i kulture. 

Gde god da zabodete ašov u centru grada, pronaći ćete neku antiku, na Jelici se nalazi arheološko nalazište Gradina. A vredne stvari se čuvaju u Narodnom muzeju, u zgradi koju su sagradili još Obrenovići.

I to nije sve, u centru grada, ispred Gimnazije, nalazi se spomenik rođenoj čačanki Nadeždi Petrović, rad jednog od najvećih vajara 20. veka Ivana Meštrovića.

"U znak sećanja na svoju prijateljicu napravio je spomenik, koji nije samo simbol Čačka, već i cele Srbije, jer se nalazi na novčanici od 200 dinara, što malo ko uočava i zna u Srbiji, a ponekad i u Čačku", kaže Miloš Timotijević.

Kultura za elitu i masu

A Nadežda u Čačku ima i svoju galeriju, i to je verovatno najbezbednije mesto u Čačku. Preko puta galerije nalazi se zatvor, sa druge strane sud, a ispred galerije je crkva, tako da galeriju čuvaju policajci, sudije i sam bog.

Možda je to zbog toga što galerija odavno prevazilazi lokalne okvire, što zbog slika Nadežde Petrović, što zbog Memorijala. Predrag Živković iz Umetničke galerije "Nadežda Petrović" kaže Čačak ima tri vrhunske kulturne manifestacije.

"To su Disovo proleće, pesnička manifestacija u čast Čačanina Vladislava Petkovića Disa, Memorijal Nadežde Petrović za koji se može reći da je najznačajnija manifestacija iz oblasti vizuelnih umetnosti u Srbiji i u regionu, i međunarodni festval Animanima, koji zaista svake godine u Čačak dovodi najbolje animirane filmove iz celog sveta", kaže Živković.

Odavde je i jedan od najpoznatijih kulturnih časopisa u Srbiji - Gradac. Međutim, to je sve kultura za elite, u Čačku nema kulture za mase. Već nekoliko godina ovo je grad bez pozorišta i bioskopa. "Čačani imaju taj problem, kada hoće da idu u pozorište, onda idu u Užice, kada hoće da idu u bioskop, onda moraju da idu u Kraljevo ili Kragujevac", kaže Predrag Živković.

Ali od ove godine čačanski kraj ima "Zlatnu trubu" - Gorana Rankovića. To je prvi put posle više od pola veka da je u Guči pobedio domaći takmičar. Goran kaže da u Čačku nema mnogo interesovanja za trubu i da je uglavno sviraju stariji ljudi. On veoma rado svira himnu Dragačevskog sabora "Sa Ovčara i Kablara".

Čija je ovo pesma? 

Tu pesmu svi znaju i rado je pevaju, ali čija je pesma - e tu nastaje problem. Najpoznatija je kao himna Užičke republike zbog reči "Druže Tito, bela lica, kad ćeš doći do Užica". Međutim, pesmu su, sa svojim rečima, pevali i četnici iz čačanskog kraja. Poznavaoci muzike kažu da je starija i od jednih i od drugih, i da je nastala još za vreme Prvog svetskog rata. A možda je najbolji opis dao čačanski pesnik Branko V. Radičević koji je zapisao da je ova pesma bila "ram" u koju je svako upisivao ono što je hteo.

Pesmu sa Ovčara i Kablara izvodili su i drugi poznati Čačani, popu Bore Čorbe, doduše u rok verziji i na svoj način. Tek reči pesme "Zadnji voz za Čačak" proslavile su i Boru i ovaj grad. A još jedan Čačanin, Radomir Mihailović Točak dugo se trudio da rokerima "Smak" predstavi kao čačanski bend. 

Kantautor iz Čačka Nikola Radović kaže da je Čačak i danas grad rokera. "Počelo je to i pre Čorbe i Točka, bili su oni prvi bendovi sa razvojem rokenrola, i to se nastavlja. To nije tako mejnstrim, kao što je bilo 60-ih, 70-ih, 80-ih, ali postoji rokenrol u gradu, postoji jaka kantautorska scena i uvek se pojavljuju neki klinci, koji imaju šta da kažu na neki svoj originalan način", kaže Nikola Radović, koga se svi sećaju iz TV šoua "Ja imam talenat".

Nikola svakog vikenda svira po čačanskim kafićima. A tamo se možda najbolje vide dobre i loše strane ovdašnjeg temperamenta. Ali i brojke, a one kađu da svake godine grad napusti više od hiljadu mladih Čačana. Ipak, primećuje da se u poslednje vreme nešto menja na bolje.

"I dalje nije zadovoljavajuće da bih mogao da kažem - e konačno je dobro, ali ne bih da budem negativan jer vidim da se tu ispod tepiha nešto valja, nešto se događa", kaže Nikola.

Uz jednu stvar odrastaju generacije Čačana, to je fikus u Domu kulture, najveći na Balkanu u zatvorenom prostoru. Star je 43 godine, dugačak čak 44 metra i svake godine poraste po jedan metar. I ne suši se. I možda zvuči čudno, ali odlično prikazuje čačanski temperament. Oni koji ga održavaju, u šali kažu da je poseban i neuništiv, baš kao Čačani, da ne kažemo grebići.

broj komentara 15 pošalji komentar
(nedelja, 30. nov 2014, 16:00) - anonymous [neregistrovani]

cacak moj grad

ah dragi moj cacak!mnogo si se izmenio, nema vise kulturnih dogadjanja kao nekad, uvek kad te posetim - bolno je videti, kako se intelektualno srozavas- ti si moj rodni grad, otisla sam davne 1972, ali i pored svega volim te

(subota, 29. nov 2014, 13:10) - Goran [neregistrovani]

Ko bi rekao

Da nisam iz Čačka pa da poverujem. Sve ovo važi i za sve ostale gradove u Srbiji. Ovo je očigledno napisao neki lokalni patriota. Nerealno.

(subota, 29. nov 2014, 12:44) - Cacanka 4ever [neregistrovani]

Moj grad je tamo dole

Obozavam Cacak! I ne pravim razliku izmedju GM i Cacka. I nema je. To su oduvek bila dva grada u jednom

(subota, 29. nov 2014, 11:27) - anonymous [neregistrovani]

objektivno

Nekada je Cacak bio mnogo jak industrijski. Jaci od GMilanovca. Danas to nazalost nije. Sto se aerodroma tice blizu su Ladjevci a imamo mi stari grad Gradinu na vrhu Jelice ali ne znaju ljudi za to.

(petak, 28. nov 2014, 19:56) - izvorni grebic [neregistrovani]

buuuaa!

Milanovac je lepo mesto samo malo daleko od grada :)

(petak, 28. nov 2014, 18:22) - anonymous [neregistrovani]

radmilo misovic

studirao sam u cacku. . Radmilo Misovic je mozda bio najbolji kosarkas svih vremena. . slucajno sam upoznao njemu bliske ljude. . verujem da je tacno to sto sam cuo! on je bio genije za kosarku!

(petak, 28. nov 2014, 14:44) - Гребић [neregistrovani]

.

Било куда Гребић свуда . Поздрав свима од Гребића

(petak, 28. nov 2014, 13:23) - anonymous [neregistrovani]

G.M.

Milanovac je uvek bio, industrijski centar za Čačak.
Pozdrav iz Milanovca

(petak, 28. nov 2014, 11:54) - E [neregistrovani]

e

Odlicni su vam ovi tekstovi o mestima u Srbiji. Hvala. Ajde kad ce Nis?

(petak, 28. nov 2014, 11:34) - Rođeni čačanin [neregistrovani]

Još ponešto o Čačku

Sve je ovaj autor lepo napisao ali u Čačku necvetaju ruže. Bio je to nekada pravi industrijski grad. Samo Sloboda, FRA i CER zapošljavali su preko 10.000 radnika, a sad jedva 1.000. CER cak više i nepostoji. Nema više pivare, sladare, mlekare, ,,1.oktobra,, agrostroja, ishrane, čipsare, itd,itd. Čačak je prepun banaka i kockarnica. Po ovom zadnjem možda ćemo uskoro moći da konkurišemo i Las Vegasu. Pored ostalog, veliki doprinos propasti grada učinili su neki obližnji i samoproglašeni ,,domaćini,,.Valjda ćemo im uskoro videti leđa.