Sajam savremene umetnosti u Beču: Tragovi civilizacije u pesku

U Beču se večeras završava Internacionalni sajam savremene umetnosti Vienna Contemporary. Izlaže samo 65 evropskih galerija, skoro pola manje u odnosu na prošlu godinu. U uslovima epidemije, koja je praktično zaustavila kulturni pogon, i to je već gužva. Iz Srbije je ove godine prisutan samo jedan izlagač, Galerija Rima iz Beograda/Kragujevca. Anksioznost, mračni snovi, posthumanizam – to su koncepti koji aktuelno kruže između društva i umetnosti.

Savremena umetnost nije samo prostor simboličke obrade stvarnosti, već pre svega moćan ekonomski i finansijski pogon. Pre dve godine, na globalnom tržištu savremene umetnosti ostvaren je promet od blizu 60 milijardi evra/67,5 milijarde dolara (podatak iz izveštaja Art Basel i UBS banke za 2018).

U takvom globalnom kontekstu, Vienna Contemporary ne dobacuje do kontrolnih instanci koje odlučuju šta je umetnost danas i koliko ona košta. Zaista veliki evropski igrači na globalnom planu su Art Bazel (juni), Friez Art Fair u Londonu (oktobar), TEFAF u Mastrihtu (mart), ili ARCO u Madridu (februar).

Ali najmanje tri stvari idu u prilog bečkom art-sajmu. Najpre, Art Basel je ovog leta otkazan, Art Beč hrabro održan, iako su se posetioci i izlagači gušili pod maskama na vrelim letnjim temperaturama u četvrtak, prvog dana manifestacije.

Drugo, za Beč radi i mesto održavanja manifestacije, Hala Marks. Topos nije "marksistički", barem ne po nameri, već geografski.

Tu je, na velikom arealu nekad van Beča, dugo bila gradska klanica, pa je genius loci koji pohodi ovo mesto krvav. Sećanje na tu namenu je ostalo sačuvano u arhitektonskoj kapji, gde se u kamenu ljudi bore sa bikovima.

Organizatori se ikonografski rado pozivaju na tu tradiciju. Kad posetioca na ulazu u halu dočeka figura krave, to nije krava Endi Vorhola, već neonski totem neke mlade Belke koja je pala na oltaru bečke šnicle krajem devetnaestog veka.

Posle hrabrosti i upornosti, posle prizemljenosti u istorijski industrijski milje, treći plus bečkog art-sajma je njegova orijentacija na region.

Galerije zemlje domaćina, kao i one iz Bukurešta, Bratislave, Beograda ili Ljubljane, izlažu paralelno sa galerijama iz Londona, Pariza ili Moskve, u boljim godinama i iz Amerike.

Bečki art-sajam je "hub", mikser u kome nestaju granice između centara i periferije.

Novac i cene na stranu: Ono što u tom konglomeratu regionalnih tendencija ostaje je globalni karakter savremene umetnosti kao emotivnog skladišta društ(a)va našeg vremena.

Ovdašnja manifestacija pokazuje da je prag tolerancije na šok, bes i otpor kao generičke elemente u recepciji savremene umetnosti, podignut vrlo visoko.

Herman Nič je nekad bežao iz Austrije da ga ne bi strpali u zatvor zbog platna slikanih (životinjskom) krvi i ranih seksualno-krvavih performansa. Jedna bečka galerija (unttld contemporary) je na svom štandu nudila Niča, ali je šok, ako se zanemari finansijski, izostao.

Nije Nič postao pitom, samo su danas drugi trendovi na drugačiji način mnogo strašniji kad obrađuju budućnost ljudskog društva.

Šezdeset i pet galerista, skoro polovina iz same Austrije, je donelo umetnost na prodaju. Egzistencijalni strahovi koji se kriju u tim delima dele se u tri grupe.

1. Društvo se čita preko tragova koje ostavlja

Prva tendencija savremene umetnosti sada i ovde je fokus na trag i znak ljudske prisutnosti, ali bez rekursa na ljude kao motiv.

"Ljudsko" se čita preko onoga što je ostavilo iza sebe. Za svojevrsni horor efekat se brine pretpostavljena izmenjivost ljudi i predmeta njihove upotrebe.

Slikarstvo je izgubilo primat unutar likovnih umetnosti. Paragone, termin iz antičke i renesansne teorije, koji označava takmičenje umetničkih grana između sebe, ovde je rešen na štetu slikarstva.

Nisu danas samo ratovi hibridni, i umetnost je hibridna. "Objekat" više nije ni slikarstvo, ni skulptura, ni plastika, ni koncept, ni ready made, ni instalacija, ni minimalni objekt, ni abstrakcija, ni društvena kritika. Ništa od toga isključivo, samo sve zajedno.

Berlinska galerija KOW nudi radove nemačke konceptualne umetnica Alise Krajšer (r. 1960). Sako i dispozitiv slike su fizički povezani pantljikama, vizuelno morem kao kamuflažnom uniformom.

Semantike su bogate, i kreću se od izbeglica, preko potonuća, do pogrešnog smera. Da je sve otišlo na krivu stranu pokazuje piktogram ruke-putokaza, kao citat američkog apstraktnog ekspresioniste Filipa Gastona († 1980).

Beloruska umetnica Alina Kunitsina (r. 1981) produbljuje svoja istraživanja "falte", smotanog veša, gomile odeće koja se pojavljuje kao semiotski interpretant za "ljude" (Galerija Kandlhofer, Beč).

"Triptih sa vešom" se dobro uklapa u jedan prikaz njenih bečkih izložbi: "Prljavi veš se jako dobro zabavlja kod Aline Kunitsine".

"Veš" supstituiše ljude i u radovima austrijskog umetnika Davida Rota (r. 1985; zastupa ga galerija iz Haga Dürst Britt & Mayhew).

Slikarska platna su kao veš nagurana na okvir za sušenje – nema reda, nema kategorija, nema smisla, nema svrhe, nema ljudi.

Sve izgleda kao horor varijanta iz stiha Arsena Dedića o "rublju pokupljenom pred kišu".

"Serijalna" geometrija srpske Rime

Prošle godine su na art-sajmu u Beču izlagale dve galerije iz Srbije - Eugster iz Beograda, Rima iz Beograda i Kragujevca.

Ove godine, došla je samo Rima, ponovo sa radovima Ivana Šuletića (r. 1982) i, prvi put, Andreje Ivanović Jakšić (r. 1979).

Serijalnost, repeticija, vizuelizacija monotonije kao ikonografskog motiva, mikroskopska perspektiva na urbana staništa bez ljudi, ostaju znaci Šuletićevih dela. On je "serijalni počinilac" posthumanizma.

Za razliku od njega, Andrea Ivanović Jakšić predstavlja analogije morfoloških i anatomskih struktura. Njena slika "Lavirint" u mešovitoj tehnici, bukvalno deluje kao "vrata od utrobe".

To je figuralno slikarstvo, barem u slučaju Šuletića jeste, ali bez glavne figure - bez ljudskog tela. Ono se čita samo u tragovima, u pretpostavkama, u homologijama. Ili, kod Ivanović-Jakšić, u crevima...

Galerija P74 iz Ljubljane došla je u Beč sa radovima Tadeja Pogačara (r.1960). Pogačar nalazi načina da opstruiše figuralno čak i tamo gde je neosporno figuralan.

Čitav zid u boksu P74 je prekriven faksimilima naslovnica "Naše žene", slovenačkog časopisa iz komunističkih vremena.

Na naslovnim stranama "Naše žene" je promovisan tip uredne, socijalističke žene-radnice s dopuštenim razbibrigama kao što je moda, uživanje u profesiji, ili slava unutar nekog javnog miljea.

Na slikama se između ostalih prepoznaju Beba Lončar, Milena Dravić, Špela Rozin... Instalacija deluje nedužno, osim što njena tema nisu ženski portreti, već rekonstrukcija ženske uloge u ideološkim uslovima, kao i otrovna nostalgija prevarenih očekivanja.

Austrijsko-mađarski umetnik Andreas Fogarasi (r. 1977) ide do kraja u igri sa ostacima ljudskih staništa. Vintage-galerija iz Budimpešte predstavlja njegove "stećke" arhitektonskim divovima.

Fogarasi ide po ruševinama, po objektima koji se renoviraju, skuplja šut razne vrste i "pakuje" ga u male taktilno-semantičke arhivske jedinice.

Na primer: Prozorski okvir iz Palate republike u Berlinu, unutra ogledalo, na njemu peščanik iz Gradskog dvorca, sve zatvoreno s komadom fasadne ploče Humboltovog instituta.

Čemu sve to? Pozadina umetničke intervencije je izrazito politička. Renoviranje gore spomenutih objekata u Berlinu je u nemačkoj javnosti bilo vrlo kontroverzno, o čemu je RTS izveštavao pre tri godine.  

2. Funkcija zamenjuje bitak

U drugoj grupi egzistencijalnih opstrukcija koje šire dela savremene umetnosti izložena u Marksovoj hali, su ona koja zamenjuju postojanje za funkciju.

Prevedeno: Funkcija se osamostalila. Subjekt - čovek, ljudi, društvo - je nestao. Možda se vraća, možda ne, ali to ne utiče na funkcionisanje uhodanih mašinerija i semiotskih arhiva koje je ostavio.

Instalacija Juraja Kolara (r. 1981) pod naslovom "U imitaciji Fransisa Bejkona" na štandu galerije Zahorian & Van Espen iz Bratislave dobro ilustruje osamostaljenost tehničkog aspekta ljudske civilizacije.

Mašine, mehanizmi, male perpetum mobile nastavljaju sa radom i onda kada više nema nikoga ko pritiska šaltere i daje komande. Stvoreni artefakti imaju svoj život, koji nužno ne uključuje ljudskog kreatora.

Galerija Green-on-Red iz Dablina predstavlja radove Džona Kronina (r. 1966), koji u svojim slikama tematizuje proširenu i virtuelnu realnost za odsutnog ili nevidljivog korisnika.

Šta tačno predstavlja, ili, kao znak čega stoji njegovo platno, teško je reći. Nije bio siguran ni Džerom, vlasnik dablinske galerije, ali smo se složili da bi to bila utroba interneta, onako kako www-autoput izgleda iznutra.

Matriks s crevima, reklo bi se. Ili, koloristički obojena utroba virtualnog sveta. Za humanu referencu, pogledati "Lavirint" Andreje Ivanović Jakšić.

Budući da osamostaljena funkcija u krajnjem efektu blokira ljudskost, dva autora iz dve galerije pozivaju na povratak početku. Sa stranputice se treba vratiti "jajetu" kao simboličkom startu, i sve napraviti još jednom, samo bolje.

Od pozamanterije - vrpci, čipki, mašnica, vezova, pantljika - austrijski umetnik Paul Horn (r. 1966) je napravio jaje. Ono što taj ravni objekat, okačen na zidu u boksu bečke Galerije Knoll sugeriše je - novi svet neće biti stvoren, već sašiven.

Za razliku od Horna, poljska umetnica Joana Rajkovska (r. 1968) modelira jaje kao plastiku. Ono što izbliza liči na mermerisanu površinu ljuske, nakon dva koraka unatrag izgleda kao geografska mapa jajaste planete.

Šta se dogodilo, čega se sećamo, kad smo izgubili vezu sa početkom, kad smo stvorili gradove da bismo se sklonili od mraka prvobitnog staništa - to su pitanja koja se čitaju u plastikama i objektima Rajkovske. U Beču je zastupa londonska galerija L`etrangere.

3. Posthumani mene-tekel savremene umetnosti

Savremena umetnost nije površna, nije olaka, nije lakomislena. Nekad je dekorativna, često odbojna, uvek dramski inscenirana.

Njena igra sa simbolima posthumanizma i transhumanizma je istovremeno metod kojim prihvata odgovornost prema društvu u kome nastaje. Ona prepoznaje probleme civilizacije i u sublimaciji dovršava trendove koje je primetila.

Njene namere su iskrene, iako dolazi posložena u kataloške ponude sa prikačenom cenom.

Ko ima problema sa pojmovima "post-" ili "transhumanizma", neka pokuša da vizualizuje vozača i automobil kao jednu funkcionalnu jedinicu. Ili čoveka, kompjuter i univerzum interneta kao jedno bioničko biće, to je dovoljno.

Tamo gde su zadržani ljudi kao klasični motiv figuralnog slikarstva, pogled je ponovo nestandardni. Moskovska galerija Iragui došla je u Beč sa Gugl-platnima Aleksandra Vinogradova (r. 1963).

Ljudi koji se ne vide, ali pretpostavljaju u "Lavirintu" Andreje Ivanović Jakšić, ili Šuletićevim serijalnim balkonima stambenih zgrada, vratili su se na slike Vinogradova.

Ali distorzija humane figure nije postala manja - sada su to ljudi ispod satelita, bez llica, koji za sobom vuku vlastite senke, dok se kreću urbanim pejzažima u asocijaciji na metafizičko slikarstvo Đorđa de Kirika.

Savremena umetnost je vrlo ozbiljna stvar. Ona vezuje energiju i vitalnost jednog društva. I njegov novac, naravno.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">