Nemačka: Za klackalicu i časni krst

Prošlog utorka je Nemačka slavila 27. godišnjicu ujedinjenja. Na glavnoj državnoj proslavi u Majncu (Rajna-Palatinat) predsednik Frank Valter Štajnmajer je upozorio da umesto srušenog Berlinskog zida zemlju danas dele "zidovi ljutnje, otuđenja i razočarenja". Na diplomatskom prijemu u bečkoj palati "Lihtenštajn", nemački vicekancelar i ministar inostranih poslova Zigmar Gabrijel uputio se u dalju prošlost sa temom istorijske krivice i oproštaja.

Treći oktobar je postao dan kada nemačkim i evropskim javnim prostorom kruže metafore u slobodnoj vožnji. Svaki drugi saobraćaj je tog dana otežan, do nemoguć.

To ne bi trebalo shvatiti da su druge nacije hladno racionalne kad obeležavaju njima važne događaje i ljude. Naprotiv, sve nacije u tim momentima treba pustiti na miru, ako je njihov trans pristojnog, neinvazivnog tipa, te se nadati da će sutra biti manje ponosne, sudbinski potresene ili setne da su se rodile baš u tom narodnom krilu.

Sa Nemačkom je ta univerzalna mustra nekako uvek drugačija. Ona je najveća evropska zemlja koja je kroz prvu polovinu dvadesetog veka izvršila najveći uticaj na tok događaja u Evropi i svetu, a na početku dvadeset i prvog osvojila status presudnog evropskog aktera.

Kad Nemačka slavi, evropska politika čestita i broji vlastite zasluge za istorijsko kroćenje Berlina. Kad drugi slave, onda je to unutrašnja stvar.

Torta zvana Nemačka

Opšte medijsko mesto, čiju validnost više niko ne proverava, već je samo tako prenosi glasi: U nijednoj evropskoj naciji ne deluje tako sveobuhvatno mehanizam društvene egalitarnosti, kao u Nemačkoj. U smislu, nema pompe.

Potpuno pogrešno, ako se misli na državne zvaničnike. Zigmar Gabriel (SPD) se pojavio kao gost iznenađenja na diplomatskom prijemu u palati "Lihtenštajn", na koji su zajednički pozvala tri nemačka ambasadora u Austriji - bilateralni Johanes Hajindl, vođe misije pri UN-u Fridrih Dojble i OEBS-u Eberhard Pol.

Gabriel se pojavio, pozirao, održao govor u odmerenoj proporciji duhovitog i uzvišenog, poniznog i praktičnog, nakon toga nestao iz dvorane, prepuštajući goste tradicionalnom nacionalnom bifeu od belih kobasica i kiselog kupusa, sa bečkim dodatkom marcipanskih torti.

Torte nemačkog jedinstva su bile prave rođendanske - spolja bukvalno komunikativne, unutra raskošno kalorične, provereni simboli napretka i budućnosti.

Gabrijel protiv dosade: "Ko ovih dana pozove socijaldemokratskog vicekancelara u goste, najnormalnije je da će kao muzičku pratnju angažovati orkestar pod imenom "Lazarus". Uskrsnuće je naš program!"

Gabrijel u ritualnom nemačkom kajanju: "Dobro je zastati i razmisliti šta nam se sve dobro dogodilo, nakon što smo preko sveta prevukli toliko zla i uništenja."

Gabrijel u totemističkom zaklinjanju: "Nikad nećemo prestati da osećamo zahvalnost prema onima koji su imali hrabrost da nas ponovo prihvate nakon svega što smo učinili i naprave nam mesto za stolom slobodnih naroda."

"Nemačka je ponovo jedna, samo sam ja podeljen"

Kako bi se kod građana učvrstio osećaj regionalne egalitarnosti, državne proslave Dana ujedinjenja se nikad ne održavaju u Berlinu, osim kad je na njega došao red u pokrajinskom karuselu.

Prošle godine su tako kancelarka Angela Merkel i predsednik Joakim Gauk bili su u Drezdenu i pod kišom uvreda od strane okupljenih AfD i Pegida pristaša ceremonijalno propešačili put između Semper opere i Bogorodičine crkve.

Ove godine je na redu bio Majnc, gde su kancelarka i novi predsednik Štajnmajer prošetali od katedrale do Gutenbergovog muzeja. Bez incidenata, što nema veze sa bezbednošću. Unija je u Rajni-Palatinatu ostvarila najbolji pokrajinski rezultat na upravo održanim izborima, socijaldemokrate jedan od boljih, a AfD jedan od lošijih - kritičari, rugalice i demonstranti su ostali negde drugde, komentarišu nacionalni mediji.

Našavši se tako u prijateljskom okruženju, u sigurnosti dubokog nemačkog zapada, Štajnmajer je mogao sebi dopustiti da se naciji obrati jezikom poezije i simbola, a da ostane neismejan. Mogao je slobodno da u bitku za suverenitet političkih znakova mobilizuje alegorije koje će igrati na tanane žice nemačke istorijske duše uhvaćene u klopci ponosa i srama, superiornosti i poniznosti.

Poslužio se citatom "Nemačka je ponovo jedna, samo sam ja podeljen" iz pesme "Ne bojim se ja za Nemačku" poznatog nemačkog kantautora Volfa Birmana ("Um Deutschland ist mir nicht bang").

Od 1961. su politički znaci u Nemačkoj uvek napisani na nekom zidu, čije se poruke onda u svečanim trenucima automatski uzdižu do patosa starozavetnih grafita. Štajnmajerov menetekel iz Majnca se odnosio na "nove zidove" u Nemačkoj, one između bogatih i siromašnih, sela i grada; na zidove "eho-kamera u socijalnim mrežama u kojima se uzgaja nepoverenje prema demokratiji i njenim predstavnicima".

Za klackalicu i časni krst

Prava lavina simbola se tek priprema za tridesetu godišnjicu pada Berlinskog zida u jesen 2019. godine.

Tada bi, objedinjena u toposu mesta, ideje i kolektivne memorije, trebala biti završena i naciji na kontemplaciju predata dva velika spomenika, oba na berlinskom ostrvu Špreja, tamo gde ga preseca gradska osa Ulice pod lipama.

Jedan je "Spomenik slobode i ujedinjenja", u medijima i javnosti poznat kao "pokretna činija" ili "klackalica", koji se podiže na platou gde je nekad stajao monumentalni spomenik prvom nemačkom caru Vilhelmu (umro 1888), dedi Vilhelma Drugog, onog koji će 1914. godine nagovoriti Habsburge da idu u rat. Konjanička figura je zajedno sa kolonadom rušena i raznošena u etapama, a poslednji udarac su joj zadali istočnonemački komunisti 1950.

Novi, po svemu uzvišeni specimen državne umetnosti koji će prekriti Vilhelmov postament, dobio je nadimak "klackalica" zbog fizičkih atributa - izgleda kao velika "Ikeina" činija za voće po kojoj se hoda. Pojedinac je ne može pokrenuti, ali ako se na njoj skupe građani i krenu prema jednom kraju, ona se nagne na tu stranu, ako potrče na drugu, nagib se menja; levo-desno, eto moga parlamentarnog predstavnika. Simbolika: Kad se ljudi dogovore, pokrenu i beton!

Drugi spomenik je u užem smislu arhitektonski. Reč je o radovima na replici, u razmeri jedan prema jedan, Berlinskog dvorca, renesansne, posle barokizirane građevine, u kojoj su stolovali pruski i nemački carevi do proglašenja Vajmarske republike.

Dvorac su u isto vreme kad i konjanički spomenik srušili komunisti, kako bi na tom mestu raščistili prostor za Trg Marksa i Engelsa, gde su se onda u arealu između dva toka reke Špreje održavali vojni i drugi jubilarni marševi, gde se mahalo zastavicama i pod terorom zaklinjalo na vernost.

Čitava ulica Unter den Linden je istorijska marš ruta u bukvalnom smislu. Marširalo se od Brandenburških vrata do Šinkelove Nove straže i i Berlinskog dvorca, marširali su jednako i Prusi, i Nemci, i nacisti i komunisti, ali su samo ovi poslednji rušili gradske markere.

Šta je sad problem sa "klackalicom" i replikacijom gradskog dvorca? Manje više sve, onako kako je to uobičajeno kada se na kompaktnom teritorijalnom i istorijskom toposu sudare duhovi epoha i njihovi simboli u odgovarajućem stilskom repertoaru, sa aktuelnom političkom simbolikom i novom estetikom.

U autorskom tekstu "Čime smo zaslužili ovaj spomenik?" (19.2.2017) Ulf Pošart, glavni urednik časopisa Velt piše: "Od doba Prosvetljenja, velika umetnost ne nastaje za političku moć, već protiv nje...Posebno ružan egzemplar te konsenzualne i državne umetnosti je takozvana "klackalica ujedinjenja".

Nju je stvarno teško nadmašiti u infantilnosti, arhaičnosti i lošem ukusu. Postoji dobar razlog zašto klackalice imaju mesta samo na dečjim igralištima. Kompleksnost dizajna i njegovo "smajli" lice pre se uklapaju u školsko dvorište za mali odmor ili Montesori vrtić, nego u blizinu "legoland" verzije obnovljenog Berlinskog dvorca.

Vrišteća neozbiljnost nemačkih napora da se kontaminirana istorija Berlina očisti i vrati u tabor dobra, upravo kulminira u ovoj klackalici. Ona nosi naziv "Građani u pokretu" i aludira na "građanske pokrete". To nije vic, to su smislili odrasli ljudi...Od veselog do blesavog je kratak put."

Komentara da "Nemačka stenje pod lavinom metafora" (Frankfurter algemajne cajtung) je puno, za ovu priliku je odabran najdrastičniji.

Krst, jel' to nama treba?

Nevolja sa dvorcem je - monumentalni krst koji će s visine od 70 metara gledati dole na građane u pokretu! Naime, ako je to replika jedan prema jedan, sve mora biti verno originalu: na centralni rizalit s portalom i zabatom dolazi klasicistički tambur, na tambur kupola, na kupolu laterna, a na laternu pozlaćeni krst od četiri i po metra.

Od kada su u građanskoj inicijativi skupljena sredstva za krst, u Berlinu se vodi mali kulturni rat. Kako će dvorac, u novoj interpretaciji mesto susreta kultura i religija, postati dijaloški centar "kad krst na vrhu već zadaje pravac i ton diskusije", protestuju Socijaldemokrate i Zeleni. Iz uticajne zadužbine "Budućnost Berlina" zameraju kako se time u gradsku strukturu uvodi "hijerarhizacija simbola" i forsira "vodeća hrišćanska kultura".

Minhenski Zidojče cajtung (usput, list koji izlazi u najkatoličkijem delu Nemačke) kritikuje planove o postavljanju krsta, budući da je taj objekt "simbol ugnjetavanja" (7.6.2017.), te da on predstavlja "pogrešan simbol u pogrešnom vremenu".

Zidojče cajtung: "Simboli ne mogu zameniti politiku, ali je mogu pojačati". Interpretacija: Neko bi mogao dobiti pogrešan utisak da u Berlinu sede hrišćanski političari i vode hrišćansku politiku, sačuvaj bože jeresi!

Humboltov forum, koji će upravljati dvorcem, ne popušta - kupola, laterna, krst, tim redom, tako je bilo, tako će opet. Kome se ne sviđa, nek skupi društvo za klackalicu i pokrene peticiju.

Posvađana, Nemačka se sprema za proslavu tridesetogodišnjice pada Berlinskog zida. Dvadeset sedmu je preživela. Osim ako se pri tome ne misli na tortu pod istim imenom.

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">