Čitaj mi!

Neispunjena očekivanja japanske vojne industrije

Ublažavanje strogih samonametnutih propisa o uzdržavanju od prodaje oružja inostranstvu i rast vojnog budžeta u poslednjih desetak godina, po pisanju japanskih medija, nisu pružili očekivani razvojni zamajac domaćoj vojnoj industriji.

Kada je po stupanju premijera Šinza Abea na čelo vlade u decembru 2012. godine japanska država počela da sistematski radi na jačanju domaće vojne industrije kroz zakonske reforme i pregovore s inostranstvom, među visokim državnim funcionerima i vojnim komentatorima u Tokiju vladala je nada da bi fabrike japanske vojne industrije mogle da zahvaljujući izlasku na međunarodno tržište i razmeni tehnologija sa stranim firmama dobiju snažan podsticaj za razvoj.

On je bio neophodan da bi se unapredili resursi i sposobnost zemlje da se nosi sa spoljnim izazovima, koji su se tada, kao i sada, prvenstveno ogledali u ubrzanom i intezivnom naoružavanju Severne Koreje i Kine, te zaoštravanju teritorijalnog spora sa Pekingom u vezi sa sićušnim ostrvima Senkaku u Istočnom kineskom moru.

Naime, do tada aktuelno tumačenje japanskog ustava, poznatog kao "Ustav mira", pored ostalog, zabranjivalo je proizvodnju ofanzivnog oružja i isporuku opreme i naoružanja nedemokratskim državama i zemljama zahvaćenim ili na pragu vojnih sukoba.

Vlada premijera Abea, koristeći apsolutnu većinu svoje vladajuće koalicije u parlamentu uspela je da kroz nove zakonske akte 2014. izdejstvuje promenu tog tumačenja, nakon čega je počela i da inostranstvu aktivno nudi proizvode namenske industrije, te sklapa sporazume sa stranim, uglavnom zapadnim državama o saradnji u razvoju naoružanja i vojnih tehnologija.

U to vreme se očekivalo da bi japanska vojna industrija mogla da ostvari znatne prihode naročito prodajom izviđačkih aviona, patrolnih brodova i podmornica.

Kriza japanske vojne industrije?

Sada, međutim, japanski mediji pišu o krizi u domaćoj vojnoj industriji, koja se ogleda u povlačenju više proizvođača iz vojnog programa uprkos blagom rastu vojnog budžeta poslednjih godina i pomenutom otvaranju prema svetu, koje je trebalo da, kroz veće narudžbe, bitno doprinese smanjenju troškova proizvodnje.

Na primer, veliki i važni proizvođač iz oblasti mašinske industrije čije se građevinske mašine često mogu videti i u našoj zemlji "Komacu" prestao je s produkcijom lakih oklopljenih vozila "LAV" 2019, dok se korporacija iz oblasti hemijske industrije "Dajsel" 2020. povukla iz proizvodnje uređaja koji omogućavaju pilotima da se katapultiraju iz letelica.

Jedan od uzroka pada zanimanja japanskih preduzeća za projekte namenske industrije, smatra se, je činjenica da vojna oprema postaje tehnološki sve složenija i sofisticiranija, što poskupljuje razvoj novih sistema i zahteva veća novčana ulaganja.

S druge strane, nabavke artiljerije, tenkova, kamiona, minolovaca i helikoptera, za domaću armiju su se prepolovile u poslednje dve decenije.

I ulaganja u razvoj novih vojnih tehnolgija ostala su relativno mala i tokom ovog veka kada, gledano iz Tokija, raste bezbednosna pretnja, ne samo iz Severne Koreje, koja se naoružala nuklearnim bombama i raketa srednjeg i dugog dometa, već i iz Kine, koja je počela velikim koracima da jača svoju mornaricu, reketne i druge snage.

Recimo u 2019. SAD su uložile blizu 80 milijardi dolara u nove oružane sisteme i tehnologije, dok je Japan izdvojio samo oko dve - po tom pokazatelju on se našao i iza Južne Koreje Turske i Nemačke, a ne samo SAD ili Kine.

Japanski proizvođači se žale i na nisku profitabilnost, jer država po pravilu nudi cenu za otkup gotovog proizvoda koja je pet do sedam posto veća od troškova same proizvodnje, ali ne uzima (dovoljno) u obzir indirektne troškove.

Naravno, ne treba prenebregnuti ni činjenicu da, uprkos pouzdanosti i tehnološkoj savršenosti japanskih oružanih sistema, izlazak na međunarodnu scenu nije protekao onako kako bi to Tokio želeo, jer japanski proizvodi nisu jeftini, a na međunarodnom tržištu složenog i naprednog oružja postoje mnogi provereni i kompetitivni igrači.

To su ne samo američke, britanske, francuske i ruske kompanije, već i kineske i južnokorejske.

Tako je, na primer, 2016. japanski koncern sastavljen od "Micubiši teške industrije" i "Brodogradnje Kavasaki", koji je zbog visokog kvaliteta svojih podmornica klase "Sorju" i savezničkih odnosa Tokija sa Kanberom dugo važio za favorita za ogromni ugovor koji je nudila Australija za obnovu svoje podvodne flote, ipak izgubio trku s francuskim proizvođačima (koje je prošle godine australijska država izneverila, odlučivši da raskine ugovor ukupno vredan čak 60 milijardi američkih dolara da bi došla u posed moćnijih podmornica na nuklearni pogon britanske proizvodnje).

Propali su i pregovori s Velikom Britanijom i Novim Zelandom o prodaji izviđačkog aviona "Kavasaki P-1" jer su se te dve države opredelile za "Boingovu" letelicu "Posejdon P8".

Još uvek nije realizovan ni izvoz japanskog amfibijskog propelerca za spasavanje na moru "US-2" Indiji, iako ti pregovori traju već deset godina.

Konkretno, Njudelhi je tražio da japanski proizvođač "Šinmeva" otvori fabriku na indijskom tlu kako bi se korišćenjem domaće radne snage smanjila cena tih letelica za četvrtinu i izvršio transfer tehnologija, ali ta ideja nije odgovarala japanskoj strani.

Japanski novac u američkim džepovima

Zbog tih problema, rast japanskog vojnog budžeta u poslednjih devet godina, zapravo, je pogodovao ne toliko domaćoj ekonomiji koliko američkim gigantima vojne industrije kao što su "Lokid-Martin" ili "Rajteon", jer Tokio velike svote novca troši na nabavku protiraketnih sistema "PAC-3", lovaca-bombardera "F-35" i razarača klase "idžis" američke proizvodnje, koji su strahovito skupi.

Narodna Republika Kina, koja polaže pravo na ostrva Senkaku (ili Diaoju) koje pod svojom kontrolom drži Tokio, poseduje višestruko veći broj borbenih aviona, brodova i podmornica od Zemlje izlazećeg sunca, te u svom arsenalu ima i hipersonične rakete, koje su neuhvatljive za odbranu.

Njen vojni budžet je, zvanično, oko četiri puta veći od japanskog.

U svetlu toga, na unutrašnjom planu Tokio, koji i dalje odvaja samo jedan odsto državnog budžeta za potrebe vojske, bi morao da nastavi da osetno uvećava svoja izdvajanja za armiju i da ulaže u razvoj skupih tehnologija, kao što su krstareći projektili srednjeg i velikog dometa, pa i hipersonične rakete.

Za osvajanje tih vrsti oružja, međutim, još uvek ne postoji društveni konsenzus, budući da ona imaju ofanzivni karakter, a pacifizam koji se razvio u posleratnom periodu u dalekoistočnoj ostrvskoj državi još uvek ima puno pristalica.

Dok se ne razreše te unutrašnje političke dileme, Japanu ne preostaje ništa do strpljivog rada na prodoru na strana tržišta naoružanja i vojne opreme, kojim dominiraju zapadne sile i Rusija.