Konzumiranje psećeg mesa, predmet sučeljavanja u trci za južnokorejskog predsednika

U Republici Koreji, gde su predsednički izbori zakazani za početak marta sledeće godine, kandidat vladajuće Demokratske partije Li Džemjun je, u sklopu svoje predizborne kampanje, posetio centar za zaštitu životinja i pri tom u svoje javno predizborno obećanje uvrstio uvođenje zabrane upotrebe i prodaje psećeg mesa, izjavivši da je opredeljen za poštovanje života.

Advokat Jun Sokjul, koji u predsedničkoj trci učestvuje u ime najveće opozicione partije, konzervativne "Snage naroda", zauzeo je pomirljiviji stav, iznevši da se protivi korišćenju psećeg mesa u ishrani ali da smatra da država ne treba da uvodi zabrane kojima se reguliše ishrana naroda, jer je odluka o tome šta će jesti lični izbor svakog pojedinca.

Interesantno je da se u tu debatu nedavno uključio i sam predsednik Mun Džein, koji je rekao da je došlo vreme da se ozbiljno ispita mogućnost zabrane konzumiranja psećeg mesa u zemlji.

Nije slučajno što je u, po obimu desetoj ekonomiji sveta, Republici Koreji u ovoj izbornoj kampanji pored mnoštva ekonomskih i političkih tema isplivao na površinu i kulturološki problem korišćenja psećeg mesa u ishrani – on je vezan za šire sukobljavanje progresivnih i konzervativnih vrednosti, suprotstavljenih shvatanja prošlosti i tradicije, u koje se poslednjih godina uplelo i pitanje odnosa prema životinjama. 

Uzgoj pasa kao grana stočarstva

U Seulu su nedavno održani na momente žestoki protesti seljaka koji se bave uzgojem pasa za potrebe prehrambene industrije, odnosno, ugostiteljskog sektora, protiv poziva da se zabrani njihovo korišćenje u ishrani.

Njihovi argumenti su da je reč o starom običaju, da od potrošnje psećeg mesa zavisi egzistencija domaćinstava koja ih uzgajaju, te da u demokratskoj zemlji ne sme biti zabrane koja se odnosi na to šta će građani jesti. Uzgoj pasa za te ljude iz unutrašnjosti praktično je grana stočarstva, slično tovljenju svinja i goveda.

U Južnoj Koreji pseće meso se naročito konzumira leti, kada se često jede bareno ili u supi. Za njega se veruje da daje snagu i izdržljivost, te da poboljšava krvotok.

Međutim, važno je shvatiti da korišćenje pasa za ishranu nije samo južnokorejska praksa, jer je taj običaj, istorijski gledano, rasprostranjen u istočnoj, jugoistočnoj i južnoj Aziji, te i danas opstaje ne samo na celom Korejskom poluostrvu, već i u susednoj Kini, Laosu, Vijetnamu, Filipinima, Indoneziji i delovima Tajlanda i Indije, dok je na Tajvanu nedavno zabranjen.

Pseće meso iz uvoza može se ponekad naći i u Japanu na jelovniku restorana koji nude tradicionalnu kinesku i korejsku hranu.

U Republici Koreji, državi sa 51 milionom stanovnika, poslednjih decenija, uporedo s rastom privrženosti psima kao kućnim ljubimcima, taj stari običaj, čini se, polako zamire. Na primer, u prošlogodišnjem istraživanju javnog mnjenja čak 84 odsto građana te zemlje je izjavilo da nikada u usta nije stavilo pseće meso, i da nema namera da to učini u budućnosti – činjenica koja se odražava i na ekonomiju, odnosno ogleda se u sve češćem zatvaranju pijaca, farmi i restorana specijalizovanih za pseće meso i uklanjanju te "poslastice" s jelovnika u ugostiteljskim lokalima. 

Verni prijatelj, izvor belančevina

Uopšteno govoreći, i u istočnoj Aziji pas se doživljava kao verna i pametna životinja koja je pouzdani prijatelj ljudi, odnosno, kao simbol odanosti, pa i biće koje će ukućanima doneti sreću ako im se iznenada pojavi pred domom. 

Pas je i jedna od 12 životinja u tradicionalnom kineskom kalendaru, koji je vekovima prihvaćen u celom regionu, te i danas služi za proricanje karaktera ljudi rođenih u određenim godinama i odlučivanje o tome koji partneri kome odgovaraju.

Pa ipak, smatra se da od 20 do 30 miliona pasa koji se svake godine u svetu usmrte radi ishrane, lavovski deo otpada upravo na azijski kontinent, od čega oko milion na Južnu Koreju.

U toj zemlji građani trenutno drže oko šest miliona pasa kao kućne ljubimce, a broj tih životinja u domovima ljudi se uvećao za 30 odsto u proteklih deset godina, što je umnogome posledica rasta životnog standarda. Otud, slično drugim delovima sveta, sve više Korejaca umiljate četvoronošce doživljava kao članove porodice.  

Takođe, pod uticajem Zapada i u Južnoj Koreji i drugde na azijskom kontinentu se osniva sve više nevladinih organizacija koje se bave zaštitom prava životinja i zalažu za prekid okrutnog ponašanja prema njima. Za njih je konzumiranje kućnih ljubimaca nezamislivo i predstavlja varvarski čin iz prošlosti. 

Ipak, ne tako davno, 2016. godine, pseće meso se našlo na listi južnokorejske Agencije za podsticaj razvoja sela koja beleži prosečnu hranljivu vrednost namirnica – po njoj, iako bogato proteinima, pseće meso je, kad je reč o mastima, znatno lošijeg kvaliteta od pilećeg.

Duga istorija upotrebe pasa u ishrani

Odnos prema konzumiranju psećeg mesa na tom kontinentu oblikuje niz istorijskih i kulturoloških, društvenih i ekonomskih faktora. 

Arheolozi ukazuju na dokaze da su u Kini još u praistoriji, u mlađe kameno doba, psi korišćeni za ishranu. Ta praksa se kasnije nastavila u zajednicama koje su u većoj meri živele sedelačkim životom i bavile se poljoprivredom, dok su nomadski narodi bili skloni tome da verne četvoronošce uglavnom koriste za ispomoć u lovu ili obuzdavanju i vođenju stoke.

Znatno kasnije, po širenju budizma, koji zabranjuje oduzimanje života, širom istočne Azije stvarane su poučne priče namenjene običnom narodu u kojima mu se sugerisalo da ubijanje životinja može da prizove ozbiljnu nesreću, pad u niže sfere egzistencije u zagrobnom životu, pa čak i da samo konzumiranje mesa one koji ga upražnjavaju bukvalno može da u narednom životu pretvori u životinje.

I kineska religija taoizam, koja je takođe ostavila veliki kulturni uticaj na celu istočnu Aziju, zabranjivala je ubijanje pasa.  

Uprkos tome i kulturnom uticaju evropskih kolonijalnih sila, običaj jedenja psećeg mesa se zadržao sve do danas u mnogim azijskim zemljama uz obalu Tihog i Indijskog okeana.

Jedan od razloga je možda i duboko ukorenjeni prastari animistički pogled na svet, koji se razlikuje od pomenutih vera. U njemu, ubijanjem životinje njena duša se, zapravo, oslobađa od telesnih stega, odnosno, vraća se na onaj svet koji je, verovalo se, bolji od ovog.

To je pratilo i uverenje da je granica između nevidljivog sveta duhova i materijalnog, vidljivog sveta porozna i fluidna, te da se duše preminulih životinja ponovo mogu roditi u našem svetu, što je praktično značilo da usmrtiti životinju nije bespovratan čin.

Promene u odnosu prema psima

Takođe, jedenje psećeg mesa je nesumnjivo snažno vezano za problem siromaštva. No, kako poslednjih decenija mnoga azijska društva doživljavaju ekonomsku renesansu koju karakteriše rast standarda miliona ljudi, buja i uvoz stranih prehrambenih proizvoda, te domaći uzgoj onih vrsta mesa koje su u prošlosti bile deficitarne i skupe, poput goveđeg.

Povećanje platežne moći građana i širi izbor koji sad imaju u ishrani omogućava im udaljavanje od tradicionalne kuhinje.

U Kini i drugde u istočnoj i jugoistočnoj Aziji poslednjih godina munjevitom brzinom je napredovala urbanizacija, koja je desetine miliona stanovnika povukla iz ruralnih u urbana područja, gde je odnos prema životinjama fundamentalno drugačiji nego na selu – u gradovima one su ljubimci kojima se povlađuje a ne izvor hrane, odnosno resurs koji omogućava preživljavanje.

"Pasji život" sada je ušuškan, udoban i zaštićen, pa taj izraz gubi postepeno svoj tužni smisao koji se prevashodno odnosi na beskućništvo i podređenost, kao uostalom i "pasja smrt", zlokobni izraz koji, čini se, aludira na usamljenu smrt od gladi i hladnoće.

Treba napomenuti i da su u više azijskih zemalja u kojima je i dalje dozvoljeno klanje pasa za prehranu zabranjeni surovi i nehigijenski metodi držanja i ubijanja.

Na to uticaj ima novi zapadnjački koncept "prava životinja" i aktivizam anglosaksonskog porekla koji naglašava ulogu građanstva samoorganizovanog u nevladine grupe u oblikovanju politike i zakonodavstva koji se sada se šire istočnom Azijom.

Taj novi aršin civilizovanosti je još jedan faktor koji, pored rasta standarda i urbanizacije, menja tradicionalni pogled na životinje i konzumiranje njihovog mesa. 

Južna Koreja je zemlja s ubedljivo najvećim hrišćanskim uticajem u istočnoj Aziji, i ta religija se doživljava i kao vesnik i nosilac drugih zapadnih vrednosti, poput demokratije i ljudskih prava, zbog čega se danas među onima koji se zalažu za napuštanje starih azijskih običaja kao nazadnih i neodgovarajućih današnjici često nalaze pripadnici protestantskih i katoličkih grupa u toj zemlji. Za njih je običaj jedenja pasa sramota koju treba ukloniti.

Treba, međutim, i reći da se 2018. godine 51 odsto korejskih ispitanika izjasnilo protiv zabrane konzumiranja psećeg mesa, što ukazuje na to da se, uprkos promenama u tretmanu pasa, mnogo građana zalaže za princip da svaki pojedinac ima pravo da slobodno odlučuje o svojoj ishrani, kao i da jedan (stariji) deo stanovništva i dalje smatra taj običaj bitnim delom domaćeg kulturnog nasleđa.

Primer Južne Koreje kao važna referenca? 

Politizacija pitanja konzumacije psećeg mesa, kao polje kulturološkog sučeljavanja između progresivnih i konzervativnih snaga u Južnoj Koreji, može se shvatiti kao poziranje za kamere suprotstavljenih strana, jer mada su teme vezane za odnos prema životinjama važnije danas nego pre deceniju-dve, glasače više pokreću ekonomska i bezbednosna pitanja.

Ona, ipak, može imati filozofske posledice koje prevazilaze okvire odnosa prema jednoj vrsti životinje, a u zavisnosti od ishoda, u današnjim uslovima, mogla bi da utiče i na prostore van Republike Koreje, i to ne samo u smislu da bi druge zemlje Azije mogle da se odluče za zabranu psećeg mesa ugledajući se na Seul. 

Naime, nameće se pitanje da li je izrazita emotivna privrženosti koju prema psima osećaju ljudi današnjice, naročito u urbanim sredinama, dovoljno jak argument da se zabrani konzumiranje i prodaja psećeg mesa, dok se istovremeno dopušta masovna upotreba mesa drugih životinja.

Racionalnost i logična konzistentnost mogli bi da navedu na zaključak da, ako se zabranjuje korišćenje psećeg mesa, onda treba da se van zakona staviti i meso svih vrsta. Takav zaključak deluje izglednije sada kada rastu pritisci ostrašćenih ekoloških aktivista da se meso u potpunosti izbaci sa trpeze jer uzgoj stoke i proizvodnja mesa u velikoj meri doprinose emisiji gasova sa efektom staklene bašte. 

A tako nešto ne bi bilo samo razoran ekonomski udarac za stočarstvo, selo i prehrambenu industriju, već bi i nametnulo duboke promene u svakodnevnom životu ljudi i, verovatno, dovelo do bujanja crnog tržišta mesa, te mnoštva peripetija oko njegovog suzbijanja. 

Tu se onda javlja nezaobilazni problem, dotaknut u korejskoj kampanji i protestima seljaka: do koje mere država zakonodavstvom može ili sme da zadire u privatnu sferu pojedinca, odnosno, da li ona ima pravo da reguliše šta će on jesti? Iz toga dalje proističe i fundamentalno pitanje: šta su ljudska prava i demokratija?