Trnovit put do nemačkog priznanja genocida u Namibiji – jedan korak napred, dva nazad

"U svetlu istorijske i moralne odgovornosti Nemačke, tražićemo oproštaj od Namibije i potomaka žrtava", rekao je Hajko Mas, dodajući da bi o događajima iz nemačkog kolonijalnog perioda trebalo govoriti bez ublažavanja.

"Kao gest priznanja nemerljive patnje nanete žrtvama, želimo da podržimo Namibiju i potomke žrtava značajnim programom od 1,1 milijardu evra za rekonstrukciju i razvoj", dodao je Mas.

Prema najavama, pomenuti novac biće u narednih 30 godina uložen u projekte infrastrukture, zdravstva i obrazovanja u područjima gde žive plemena Herero i Nama.

U ovom, kako ga istoričari već dugo nazivaju, prvom genocidu 20. veka, nemački vojnici su ubili oko 65.000 Herera i najmanje 10.000 pripadnika plemena Nama od 1904. do 1908. godine.

Insistiranje da priznanje nema pravne posledice

Za razliku od, na primer, Francuske, koja je posle pedeset godina od priznavanja nezavisnosti Alžira priznala "očigledno nepravedno i brutalno" upravljanje, ali se nikad nije izvinila za zločine, niti namerava da to učini, Nemačka je pre šest godina odlučila da put do priznanja genocida nađe u pregovorima sa Vladom Namibije o zajedničkoj izjavi o tom zločinu.

Ovaj nemački put ka priznanju genocida bio je poprilično trnovit i često se išlo jedan korak napred, dva nazad. Tako je proteklih godina Bundestag stigao da osudi genocid Osmanskog carstva nad Jermenima, kao i delimičnu odgovornost Nemačkog rajha za to, ali ne i zločin nad afričkim plemenima, koji se dogodio bezmalo u istom periodu.

Iako su pre šest godina brojni visoki zvaničnici Nemačke govorili otvoreno o genocidu u Namibiji, bilo je potrebno da prođe više od godinu dana i da poslanik opozicione Levice Niema Movasat postavi poslaničko pitanje vladi Angele Merkel, pa da ovaj masakr sa početka 20. veka prvi put u jednom zvaničnom dokumentu nemačke vlade bude nazvan genocidom.

Tada je vlada insistirala na tome da se vodi "istorijsko-politička" debata o genocidu, a ne "pravna", to jest da se iz nje ne mogu izvući nikakve pravne posledice po Nemačku. Kako su isticali u Vladi, oni pregovaraju sa namibijskom vladom samo o priznanju genocida, ali ne i o reparacijama ili odšteti, poput onih isplaćenih žrtvama Holokausta.

Kad god bi ova tema bila pokrenuta u javnosti, nemački zvaničnici bi insistirali na tome da zvanični Berlin namerava da se izvini zvaničnom Vindhuku za genocid počinjen nad namibijskim domorocima, ali bez obaveze da plati odštetu.

Zločin nakon pobuna domorodaca

Međutim, u nemačkim medijima prvi put su jasno objavljivani istorijski podaci o tome da su, dok je od 1884. do 1915. Nemački rajh vladao Jugozapadnom Afrikom, nemački doseljenici domorocima krali žene, zemlju i stoku, što je 1904. izazvalo revolt pripadnika plemena Herero pa su ubili 123 Nemca za nekoliko dana.

Godinu dana kasnije i pleme Nama se pridružilo buntu, ali su nemačke kolonijalne vlasti beskrupulozno ugušile revolt, ubivši najmanje 75.000 pripadnika ova dva plemena, a u pojedinim procenama navodi se da je ubijeno oko 100.000 domorodaca.

U ovom zločinu se istakao general Lotar fon Trota koji je potpisao naredbu da se pleme Herero istrebi, što je skoro i učinjeno, budući da ih je pre masakra na prostoru današnje Namibije bilo oko 80.000, a posle tek oko 15.000.

Kako je pre pet godina u autorskom tekstu za nedeljnik Cajt istakao tadašnji predsednik Bundestaga, "bilo je na desetine hiljada žrtava u plemenima Herero i Nama, koji su stradali ne samo u borbama, već i zbog bolesti i zato što su ljudi ostavljeni da umru od gladi i žeđi, a to su ciljana ubistva. Drugi su umrli u koncentracionim logorima ili od rada kao robovi".

Štaviše, nekoliko hiljada njih je posle smrti obezglavljeno. Njihove lobanje i pojedini delovi tela poslati su nemačkim naučnicima u Berlin za eksperimente o utvrđivanju "superiornosti evropske rase", a većina je prodata kolekcionarima širom Evrope.

Pomoć nije otišla potomcima žrtava

Berlin je 2018. deo posmrtnih ostataka žrtava vratio, ali je uporno odbijao da plati odštetu, ističući da je oko 800 miliona evra pomoći dao Namibiji od 1990. kada je stekla nezavisnost od Južne Afrike i da je taj novac bio "za dobrobit svih Namibijaca".

Međutim, nemački aktivisti koji se bore za priznanje ovog genocida isticali su da je dodatni problem bio i to što plemena Nama i Herero ne vide sadašnju vlast u Namibiji kao borce protiv genocida, već kao učesnike u tom genocidu. 

Aktivisti su isticali da pomoć koju je Nemačka dala nije otišla porodicama žrtava, već plemenima s juga koja su preuzela severne teritorije gde su istrebljena plemena Herero i Nama. Osim toga, aktivisti su zamerali što u proces pregovora nemačke i namibijske vlade uopšte nisu uključeni predstavnici potomaka žrtava i preživelih.

A o tome da ni unutar nemačkih vlasti nije bilo jedinstvenog stava svedoči to što je 2015. predsednik Bundestaga pozvao Nemce da se "suoče sa istorijom i odgovornošću", dok se tadašnji nemački šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer protivio da se taj zločin nazove genocidom, smatrajući da bi to umanjilo strahote Holokausta u kojem je nacistička Nemačka ubila šest miliona Jevreja.

Šest godina kasnije, Štajnamajer je predsednik države i očekuje se da se u ceremoniji u namibijskom parlamentu upravo on u ime Nemačke zvanično izvini i traži oprost za kolonijalne zločine.