Približavanje SAD i Tajvana – koliko je daleko formalno priznanje Vašingtona

Bivši američki predsednik Donald Tramp bio je vrlo popularan na Tajvanu. Toliko da su, po istraživanjima javnog mnjenja, stanovnici tog ostrva u trusnom pacifičkom pojasu jedini u Aziji navijali za njegov reizbor.

Njegova administracija je redovno slala visoke zvaničnike u posetu Tajpeju, oglušujući se o proteste Pekinga, radila na jačanju političke i diplomatske pozicije Tajvana u svetu i na tome da ga dalje integriše u široki vojno-politički obruč namenjen zauzdavanju Kine, čije su druge karike Japan, Južna Koreja, Australija i Indija.

Tramp je takođe odobrio prodaju američkog oružja Tajvanu u vrednosti od čak 18 milijardi dolara za samo četiri godine provedene na vlasti, u poređenju sa ugovorima teškim 14 milijardi koji su bili sklopljeni za osam godina mandata Baraka Obame.

Pred sam kraj Trampovog mandata, 9. januara, američki državni sekretar (ministar inostranih poslova) Majk Pompeo objavio je ukidanje samonametnutnih pravnih ograničenja na kontakte između tajvanskih i američkih diplomata.

Ne treba zaboraviti ni brojne carine i ograničenja na uvoz i poslovanje koje je Trampova vlada uvela protiv kineskih preduzeća i prouzrokovala trgovinski rat koji je funkcionisao, između ostalog, i tako da oslabi ekonomsku moć Pekinga.

S obzirom na to da je Obamina administracija, uprkos vojnom i političkom nastojanju da ograniči uticaj Kine u Pacifiku, ipak ekonomski dosta sarađivala sa njom, političari i narod na Tajvanu bili su zabrinuti da bi kabinet novoizabranog predsednika Džoa Bajdena, koji je služio kao potpredsednik pod Barakom Obamom, mogao da zauzme blaži kurs prema Kini, i tako Tajvan opet prepusti da se umnogome stara sam o sebi u odnosu na gigantskog kontinentalnog suseda.

Zagrljaj Vašingtona

Ta briga je, čini se, bila neosnovana. Jedan od prvih signala u vezi sa spoljnom politikom upućenih iz Vašingtona ovog meseca bio je upravo to da SAD neće dozvoliti unilateralnu promenu statusa kvo u Tajvanskom moreuzu i da će uložiti napore u jačanje kapaciteta za odvraćanje u tom delu istočne Azije.

Da će kurs Trampove administracije u odnosu na Tajvan biti nastavljen potvrdili su tokom stupanja na dužnost i novopostavljeni državni sekretar Entoni Blinken, koji je izjavio da će Tajvanu biti stavljeno na raspolaganje sve što mu je potrebno da se odbrani, i novi ministar odbrane Lojd Ostin, koji je rekao da će se postarati da američka vojska ispuni svoja obećanje da će podržati sposobnost Tajvana da se brani.

Štaviše, u skladu sa Pompeovom objavom, tajvanski izaslanik u Vašingtonu Sjao Bi Kim je pozvan da prisustvuje inauguraciji novog američkog predsednika 20. januara, što se nije desilo još od kraja sedamdesetih, kada su SAD, nekoliko godina nakon istorijskog obnavljana veza sa Pekingom, zvanično raskinule diplomatske odnose sa Tajvanom.

Gledano iz Pekinga, taj potez znači da SAD de fakto priznaju Tajvan kao nezavisnu državu i, što je još opasnije, najavljuje mogućnost da bi u neko doglednije vreme one to mogle da učine i formalno, zvanično.

Kineska reakcija

Ubrzo, s ostrva u zapadnom Pacifiku, koje je udaljeno samo 160 kilometara od azijskog kontinenta i, rekli bi u Pekingu, matice Kine, ubrzo su počeli da stižu izveštaji o intenziviranju aktivnosti kineskog ratnog vazduhoplovstva, odnosno, o tome da borbeni i izviđački avioni Kineske narodnooslobodilačke armije, među kojima i bombarderi, u većem broju ulaze u tajvansku zonu identifikacije vazdušne odbrane.

Taj relativno opasan razvoj situacije, u kojem može doći do otvaranja vatre, u istočnoj Aziji se tumači kao poruka Pekinga Tajvanu i SAD da odustanu od svoje tvrde politike naoružavanja i preduzimanja koraka koji sugerišu priznanje Tajpeja od strane Vašingtona.

Gotovo istovremeno, u Tajvanski moreuz je iz pravca Filipina uplovila borbena grupa američke mornarice na čelu sa nosačem aviona "Ruzvelt".

Taj, čini se, konkretni i istovremeno simbolični potez SAD propraćen je u Pekingu izjavom glasnogovornika Ministarstva odbrane Vu Ćijena da oni koji se igraju vatrom mogu da se opeku i da nezavisnost Tajvana za Kinu znači rat.

Javno pominjanje rata u diplomatskim krugovima je retko, pogotovo u kontekstu odnosa NR Kine i SAD, pa se može reći da se Džo Bajden po sopstvenom opredeljenju odmah po stupanju na dužnost suočio sa bitnom vojno-političkom krizom, u kojoj je protivnik najveći američki spoljnotrgovinski partner i najveći globalni politički (a u bliskoj budućnosti i vojni) takmac Vašingtona.

Značaj Tajvana

Peking smatra Tajvan svojom provincijom, te pomenuto delovanje SAD vidi kao mešanje u svoje unutrašnje poslove i direktno potkopavanje sopstvenog suvereniteta.

Mada je u ovom trenutku teško zamisliti vojni sukob dveju supersila oko Tajvana, jasno je da SAD nameravaju da intenziviraju vojne, političke i ekonomske napore da ograniče rast kineskog uticaja u istočnoj i jugoistočnoj Aziji, kao i drugde u svetu.

Takođe, izvesno je da su prisustvo de fakto ambasadora Tajvana na Bajdenovoj inauguraciji, pa i izjava govornika kineskog Ministarstva odbrane, podigli stepen sučeljavanja između dve države.

Sa 23 i po miliona stanovnika i površinom od oko 36.000 kvadratnih kilometara, Tajvan se, u odnosu na populaciju i prostor kontinentalne Kine, čini sićušnim, te nije od presudnog značaja ni za njen opstanak ni za njen ekonomski razvoj.

Ipak, stavljanje Tajvana pod sopstvenu vlast za Narodnu Republiku Kinu je bitno iz istorijskih, kulturoloških i etničkih razloga, a nesumnjive su i ekonomske i strateške prednosti koje bi ona time stekla.

Naime, iako su prvi stanovnici Tajvana bili narodi malajsko-polinežanskog porekla, vremenom su tim ostrvom počeli da demografski dominiraju Han Kinezi. Njihov najveći upliv ostvaren je krajem građanskog rata u Kini 1949, kada su Čang Kaj Šekovi nacionalisti, pri povlačenju od nadirućih komunista, spas pronašli na Tajvanu.

Tada je oko dva miliona pripadnika njegove vojske i članova njihovih porodica prebeglo na Tajvan, donevši sa sobom ogromnu količinu kulturnog blaga iz riznica starih kineskih dinastija.

Fizičko inkorporiranje Tajvana u NR Kinu tako bi predstavljalo ne samo etničko ujedinjenje, već i konačni trijumf Komunističke partije Kine nad (potomcima) kapitalističkih snaga Kuomintanga.

Iako, prostorno nevelik, Tajvan ima ekonomiju značajnog obima (BDP od 635 milijardi dolara), visokoobrazovano stanovništvo i napredne tehnologije u oblasti elektronske, mašinske i hemijske industrije, što bi sve doprinelo daljem ekonomskom jačanju Kine.

Svojim položajem, Tajvan bi omogućio kineskoj mornarici lakši izlaz na otvoreni okean, te s obzirom na to da je njegov sever svega nekoliko stotina kilometara udaljen od najjužnijih japanskih ostrva, Pekingu pružio i odskočnu dasku s koje bi u nekom eventualnom sukobu mogao ozbiljno da ugrozi američke baze na japanskom ostrvu Okinavi i kontrolu Tokija nad spornim ostrvima Senkaku (Diaoju).

Tajvan bi Kini mogao da posluži i kao "nepokretni nosač aviona" i sidrište za vojne brodove koji bi kontrolisali Južno kinesko more, a najveća tajvanska planina Ju, visine čak 3.952 metra, pružila bi kineskoj armiji mogućnost da radarski obuhvati celo to more. Ono ima neverovatnu stratešku važnost, budući da kroz njega plove trgovački brodovi koji nose sirovine i robu koji čine čak 80 odsto svetske trgovine po obimu, odnosno 70 odsto po vrednosti.

S druge strane, za Vašington, Tajvan je važna karika u lancu savezničkih uporišta koja opkoljavaju Kinu, i koji se proteže od Japana i Južne Koreje na severu do Australije na jugu, i pored Tajvana tradicionalno, mada možde ne toliko od stupanja predsednika Rodriga Dutertea na vlast, zahvata i Filipine. Taj obruč, praktično, čini da čitavo ogromno prostranstvo Tihog okeana u vojnopolitičkom pogledu bude američka bara.

Tajvan otežava izlazak kineske mornarice i vazduhoplovstva u Pacifik, služi za izviđanje i prisluškivanje duboko u kinesku teritoriju i s juga štiti zaleđe moćnim američkim efektivima na japanskom ostrvu Okinava.

Takođe, uzdržavanje od otvorene podrške naoružavanju ili nezavisnosti Tajvana je karta koju Vašington može da odigra kad god poželi da iznudi ekonomske ili druge ustupke od Kine.

Upravo su te strateške implikacije, a ne ljubav prema demokratiji i stanovnicima Tajvana,  ono što mami Vašington, željan da ograniči i uspori projekciju kineske moći na mora uz azijski kontinent i Tihi okean, da šalje svoje snage u Južno kinesko more i Tajvanski moreuz i, uopšte, politički, ekonomski i vojno podupire de fakto nezavisnost Tajvana.