Hronika jedne nesreće – šta je ostalo u Bejrutu posle vatre i dima

Apokaliptične scene iz Bejruta prošle nedelje, svet su ostavile u neverici. Eksplozija 2.750 tona amonijum-nitrata zbog, kako izgleda, opšteg nemara, dovela je do protesta, pada vlade i najave prevremenih izbora. Da li je to rešenje za zemlju koja je i pre tragedija bila u dubokoj ekonomskoj krizi? Šta je sem vatre i dima posle eksplozije u bejrutskoj luci izašlo na videlo?

Ono što je ostalo iza stravične eksplozije u Bejrutu su ruševine, 300 hiljada ljudi bez uslova za život, 10.000 bez posla i, i dalje opšta neverica. Uništena luka i krater dubok 47 metara. Razrušeni silosi sa rezervama pšenice i kukuruza. Na ulicama grada, kaže novinar Momir Turudić, poznavalac Bliskog istoka.

"Bes, što se tako nešto uopšte desilo, koji je jači nego pre eksplozije. A i pre toga smo videli višemesečne demonstracije u Libanu ljudi koji su nezadovoljni vladom. Beznađe zbog toga što se čini da je država potpuno nemoćna, čak i da sanira posledice", kaže Turudić.

To za RTS potvrđuje Mirko Bojović, producent koji živi u Bejrutu. Smatra da je najstrašnije što se sada ne dešava mnogo toga i što nema reakcije vlasti. Da bi dočarao kako sada izgleda centar Bejruta, poručuje da zamislimo kako bi bilo da u Beogradu na potezu od Knez Mihailove ulice do Slavije nema nijedne radnje, da nijedan stan nije podoban za život.

"Celo čišćenje se obavlja na dobrovoljnoj bazi", priča Bojović. "Oni su bili fantastični, mi pomažemo koliko možemo i to je to. Sada se snalaze, gde će da spavaju šta će da jedu. Vlasnici restorana organizuju spremanje hrane".

Šta smo sve saznali posle tragedije u Bejrutu?

Pre svega, sad i laici znaju da postoji hemikalija koja se zove amonijum-nitrat, koji je već u prošlosti bio uzrok sličnih nesreća. Iako je i teroristi koriste pri izradi eksploziva, ona se tako ne klasifikuje. Uglavnom se koristi za izradu đubriva i poljoprivrednog eksploziva. Da bi eksplodirao, amonijum-nitrat mora da se čuva u lošim uslovima i verovatno, da bude izložen nekog inicijalnoj eksploziji. Kilogram ove materije jednak je snazi 400 grama TNT-a.

Milan Milošević, novinar nedeljnika Vreme kaže da stručnjaci kažu da je, u slučaju da je sve eksplodiralo, to ravno četvrtini snage atomske bombe koja je bačena na Hiršimu. 

"Mada neki ruski pukovnici kažu da možda nije sve eksplodiralo, jer da jeste, Bejrut bio bio izbrisan sa mape", dodaje on. "U toj eksploziji se sudaraju divlji kapitalizam pomorske trgovine i krize u jednoj komplikovanoj zemlji kakva je Liban", kaže Milošević.

Odiseja "Rosusa"

U opštem prebacivanju krivice koje je usledilo, saznali smo i da su nadležne bile lučke vlasti, koje su opet govorile da su slale upozorenja i vladi i višim organima, ali da nije bilo reakcije. Optuživan je i Hezbolah čiji članovi tvrde da nemaju ništa s tim jer je luka u hrišćanskom delu grada.

"Kada država počne da tone, tone sve", kaže Momir Turudić. "Raširena korupcija, nemar, i princip koji je poznat nama - lako ćemo. neće nama da se desi. Verovatno je vlastima to bio jedan od sporednih problema", navodi on.

Nesreća koja je zadesila Bejrut dobija još strašnije dimenzije kako isplivavaju nove informacije, poput odiseje broda koji je amonijum-nitrat dovezao u Liban.

Materija je kako piše "Komersant", proizvedena u Gruziji, i bila je namenjena fabrici privrednog eksploziva u Mozambiku. Brod Rosus, koji ga je transportovao imao je nesolidnog vlasnika. Već u Turskoj došlo je do pobune, jer plate nisu bile isplaćene. Zatim se zaustavio u Pireju da nabavi namirnice za put, ali ni tada nije bilo dovoljno novca. Onda je vlasnik naložio posadi da ide u Bejrut i natovari mašine koje bi donele prihod za nastavak puta.

"U Bejrutu nisu mogle mašine da se natovare, jer je brod koji je menjao zastave i vlasnike bio nesolidan i raspadao se. Nije renoviran 26 godina. Onda su lučke vlasti u Bejrutu tražile pare za usluge, vlasnika nije bilo, nastala je agonija koja je trajala 10 meseci. Kapetan broda je upozpravao da brod može da eksplodira. Njih su u ruskoj i ukrajinskoj štampi nazivali taocima na plutajućoj bombi", priča Milan Milošević.

Uz još sličnih komplikacija i posadi i kapetanu je dozvoljeno da se iskrcaju u leto 2014. a materija je smeštena u lučko skaldište gde je bio 6 godina. Istrošeni brod je u međuvremenu potonuo u severnom delu luke. Ostalo je poznato. Za ovakve tragedije ne postoji dobar trenutak, ali gori nije mogao da bude. U Libanu je hiperinflacija, MMF i libanske vlasti nikako da se dogovore oko paketa pomoći, cene se menjaju skoro svakog dana.

"U trenutku eksplozije, to je zemlja na kolenima", kaže Milan Milošević. "Libanska funta je propala, u zemlji je milion sirijskih izbeglica, nestaje struja  i voda, a to je bogata zemlja, najobrazovanijih ljudi. Neki su je zvali Švajcarskom", kaže Milošević.

Dopisnik Independenta Robert Fisk opisuje to čudo od zemlje koja im sjajnu istoriju, ljude, ali ne može da obezbedi bezbednost, vodu i struju".

Iako je 19 osoba iz lučkih vlasti uhapšeno, to za gnevne Libance nije bilo dovoljno. Usledili su protesti protiv vlade, njena ostavka i ponuda da se održe prevremeni izbori.

"Ljudi žele promenu, ali niko nije ubeđen da je to to", priča Mirko Bojović. "Nepoverenje u politički establišment je toliko veliko, da se ovo čini kao neki politički trik kojim se kupuje vreme koje ne postoji. Nisam siguran da je bilo ko zadovoljan, oni ne žele da gledaju iste ljudue 30 godina na istim mestima", navodi Bojović.

Međunarodna pomoć - tresla se gora.....

U Libanu postoji 18 verskih grupa koje žive u političkoj ravnoteži od 1943, obnovljenoj posle građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. Bejrut je, podseća Milan Milošević, tokom raspada Jugoslavije predstavljao primer koji ne bi smeo da se ponovi.

"Sada je socijalna eksplozija snažnija od ove koja je razorila pola grada. Protiv ove vlade viču svi, i pitanje je da li će iz toga izaći nešto novo ili novi haos, kao u Libiji", kaže Milošević.

Sve se ovo dešava u jeku pandemije koronavirusa, koji je jednako neumoljiv u Libanu kao i u ostatku sveta. Posle eksplozije, bolnice su morale dodatno da se napregnu kako bi zbrinule povređene. Pre dva dana u Libanu je bilo 250 novih slučajeva zaraze, juče 393. Mirko Bojović priča da su bolnice prepune, neke su potpuno uništene u eksploziji, pa su u tom trenutku svi ljudi bili zajedno "na gomili bez zaštitnih sredstava".

Libanu je ceo svet uputio saosećanje posle tragedije, počela je da pristiže humanitarna pomoć, a francuski predsednik Makron je rešio da ode u Bejrut. Na poziv za pomoć Libanu na međunarodnoj donatorskoj koneferenciji mnogi su se odazvali, ali je na kraju podrška ipak bila tanka. Šteta je 15 milijardi dolara a putem donatorske konferencije obezbeđeno je 280 miliona.

"To je kap u moru", kaže Momir Turudić. "Svaki cent je naravno, dragocen, ali bojim se da će posle ovoga Liban i Bejrut biti zaboravljeni prvom prilikom kad se desi nešto teže. Svaka zemlja u pandemiji gleda smo svoje interese, što Libanu otežava položaj", kaže Turudić.

Novinar Indipendenta Robert Fisk kaže da je trenutno na delu zapadni umor od saosećanja prema patnjama Bliskog istoka. Postojeća ekonomska kriza i nedostatak pomoći mogli bi da izazovu neku eksploziju druge vrste.