Postkovidsko pozorište, zasipanje publike antiviralnom maglom

Ako pitate prvog čoveka londonskog Vest enda, Kamerona Mekintoša, pravi aplauz se neće čuti sve dok ne bude proizvedena efikasna vakcina.

Malodušni producent mega hitova kao što su "Jadnici" i "Hamilton" još u junu je najavio da njegovih osam pozorišta neće podići zavese ni do kraja naredne godine.

Ni najoptimističniji vlasnici pozorišta ne razmišljaju o potpunom otvaranju. Dotukao ih je prizor iz Berliner ensambla, pozorišta koje je 1949. godine otvorio niko drugi do Bertold Breht.

Poštujući propise distanciranja, sadašnji upravnik izvadio je svaki drugi red i dve od tri stolice iz preostalih redova. Ostao je užasavajuće pust parter. Što je još gore, akustika se temeljno promenila nagore.

To su bile porazne vesti za Vest end, prestonicu mjuzikla. Ništa bolje se nije osećao ni dom tradicionalnih letnjih promenadnih koncerata Rojal Albert hol.

Njegov upravnik Krejg Hasal ne vidi nikakav način da se publika, navikla da se šeta, igra i peva zajedno sa izvođačima, fizički distancira.

Najavio je otpuštanje stotina zaposlenih. Publike nije bilo da se digne na noge, ali se zato na noge digla vlada Borisa Džonsona i obećala neverovatnih milijardu i po funti za oporavak pozorišta.

To je iz temelja promenilo pravila igre i u nju uključilo najveće kreativne umove Britanije.

Da li je Vest end pregazilo vreme? 

Takav je svakako arhitekta Džon Mekaslan, autor čitavog niza inovativnih arhitektonskih rešenja od železničke stanice Kings kros preko sedišta Al Džazire u Londonu do Fabrike "Stanislavski" i Muzeja ruskog impresionizma u Moskvi.

Ovaj možda najnagrađivaniji živi arhitekta smatra da je njegova struka strateški podbacila pred pandemijom, pokazavši, kako ističe, "potpunu nemaštovitost".

Njegovo idejno rešenje za gradsku kuću u njegovom rodnom Dununu u Škotskoj nudi prototip postkovidovskog pozorišta. Mekaslan je dizajnirao nova šira sedišta, koja podsećaju na fotelje iz tridesetih godina prošlog veka. Svaki red razdvajaju dva stepenika.

No, najvažniji element su providne membrane od akrilika oko svakog sedišta.

"One pružaju istovremeni osećaj vizuelne povezanosti i fizičke odvojenosti", objašnjava Mekaslan. Njegove oči su uprte ka Vest endu.

"Taj kraj obiluje prelepim istorijskim pozorištima, ali ih je vreme pregazilo. Ljudi su 10 centimetara viši nego u Viktorijanskom periodu kada su mahom izgrađena. Sedišta su pretesna, vidik ka sceni je užasan, a veliki deo sedišta delimično je zaklonjen stubovima. Vladin novac treba utrošiti na temeljno renoviranje", smatra ovaj škotski arhitektonski genije.

Legendarna scenografkinja Es Devlin, koja stoji iza rešenja poput tobogana u obliku jezika na jednoj od turneja Majli Sajrus, potpuno se slaže.

Ona smatra da pozorišta treba otvoriti prema ulici kako bi prolaznici mogli da vide scenografije čuvenih produkcija celog dana. Ističe da drugu galeriju treba ukinuti i pretvoriti u mesta okupljanja publike pre i posle predstave.

Stiv Tomkins, proglašen najuticajnijom osobom britanskog pozorišta prošle godine, akcenat stavlja na ventilaciju.

Autor arhitektonskih rešenja za tradicionalni Rojal kort, avangardni Jang vik i trendi Centar za umetnost "Batersi", kao i inovativni Evrimen u Liverpulu ističe da ventilacija treba da dolazi iz poda i izbacuje se kroz krov kako koronavirus ne bi kružio kroz publiku.

On je već izradio idejno rešenje za londonski Paladijum, koje podrazumeva infracrvene kamere kod vrata proscenijuma, zasipanje publike antiviralnom maglom iz mašina pod scenom, kao i mobilnu aplikaciju zasnovanu na "medicinskim pasošima" publike. Tomkins smatra da će vladina odrešena kesa odrešiti kreativnost i maštu umetnika.

Rej Vinkler, dizajner scene za gigante zabave poput Rolingstonsa, U2 i Madone, upozorava da nova idejna rešenja ne znače ništa bez okolne infrastrukture.

"Pitanje je pre psihološko, nego fizičko. Pozorište može da bude savršeno rešeno, ali ako se publika dugo zadržava u gradskom saobraćaju i redovima, ništa ne vredi. Ne smemo da podmazujemo jedan točak zaboravljajući na ostatak mašine", ukazuje Vinkler.

Jedno je izvesno. Proći će još mnogo vremena dok se britanska pozorišta i publika ne budu ponovo sreli u velikom stilu kako pozorišna tradicija ovog ostrva i nalaže.