Nemački zdravstveni sistem puca po šavovima i bez koronavirusa

Nemački zdravstveni sistem uživa u inostranstvu veliki ugled. U stvarnosti – već godinama se štedi, govori se i o zatvaranju bolnica. A sad je tu još i koronavirus. Možda je to čak i šansa da se nešto promeni?

Institut "Robert Koh" upozorio je nemačke bolnice da se pripreme za prihvat većeg broja teško obolelih slučajeva zaraženih korona-virusom. Nemačko Udruženje lekara društava za obavezno zdravstveno osiguranje (Kassenärztliche Vereinigug) već je poslalo nove smernice lekarima prema kojima bi lakše slučajeve zaraze trebalo lečiti samo ambulantno, odnosno da bi takve bolesnike trebalo slati kući, naravno u kućni karantin.

Do sada su svi zaraženi odmah smeštani u bolnice - ali sa sve veći brojem zaraženih, to više nije moguće. Pošto mladi i uglavnom zdravi uspevaju da prebole zarazu bez naročitih problema, prostora bi trebalo ostaviti za slučajeve kod kojih bi problema moglo da bude.

A i bez koronavirusa, stanje u nemačkim bolnicama je pred kolapsom: od oko 28.000 kreveta na odeljenjima intenzivne nege u bolnicama Nemačke, trenutno je zauzeto 80 odsto. To je u ovo vreme raznih zaraza normalno, a od bolnica se i zahteva da to bude tako: prazan krevet košta, a ne donosi nikakav novac. Ali sad je tu i najnovija epidemija.

Lekari su već preopterećeni

Svaka bolnica ima planove da, u slučaju nužde, i normalna odeljenja pretvori u odeljenja intenzivne nege. To podrazumeva da se postave dodatni uređaji i bude više lekara i osoblja. Pritom se otkazuju ranije planirane hirurške operacije ako nisu neophodne. „To sad pogađa čak i pacijente s tumorom", kaže Joahim Labenc, profesor interne medicine i direktor klinike u Zigenu. "I njima se sada kaže da zbog koronavirusa ne mogu da budu operisati i da ostanu kod kuće."

Profesor Labenc pritom oprezno iznosi prognoze kada je reč o kompletnom zdravstvenom sistemu Nemačke: "Videćemo kako će stvari da se odvijaju. Ono što je najvažnije jeste da su nam potrebni lekari i osoblje, inače će čitavo naše zdravstvo da doživi kolaps."

Lekar iz Zigena vrlo dobro zna da i nemačko zdravstvo težak bolesnik. A ta bolest se širi.

"Čitavo stanje čini ljude bolesnim", kaže dr Labenc: nema se vremena, nema se novca - ali sve je više birokratije i "savetnika". Medicinsko osoblje već je na granici: "Gotovo 60 odsto lekara oseća da je preopterećeno, jer često, a neki i stalno, rade do svojih fizičkih granica."

Od bolnica se, da ne zaboravimo, ne očekuje samo da leče ljude, već i da posluju uz dobit.

Svaka terapija samo određen iznos novca

Vremena su se promenila – ekonomija je stigla i u nemačko zdravstvo. Do 1985. je recimo bolnicama zakonom bilo zabranjeno da ostvaruju zaradu, ali otada se taj propis postepeno ublažavao.

Godine 2004. uveden je takozvani "paušalni iznos po terapiji" kojim zdravstveni osiguranici pokrivaju bolnicama deo troškova za određenu dijagnozu – bez obzira na razvoj bolesti. Ideja tog koncepta jeste da bolnice što efikasnije suzbijaju bolesti i da se među bolnicama stvori konkurencija – ona uspešnija će onda da leči jeftinije i da zarađuje više novca.

Ali od te ideje nije ostalo ništa: iako se paušalni iznosi za neke bolesti čak i smanjuju, nemačko zdravstvo je i dalje jedno od najskupljih na svetu. Godišnje se na taj način podeli oko 75 milijardi evra na nekih 2.000 klinika u Nemačkoj.

Bolnice dobijaju mnogo novca za slučajeve za koje je potrebno mnogo tehnike i posla, pa tako ispada da Nemačka ima najviše bolesnika za ortopediju i kardiologiju, jer se maltene kao na pokretnoj traci Nemci operišu zbog kukova, kolena ili bolova u leđima. Sve to donosi više novca nego medicinska usluga za nekog hroničnog bolesnika kojem se stanje neće promeniti u neko dogledno vreme.

Direktor klinike, profesor Labenc, priznaje da pritom vlada gvozdena logika: "Ako je slobodna samo jedna operaciona sala, a trebalo bi operisati dva pacijenta, onda na sto dolazi onaj koji će doneti više novca." 

Pacijenti na pokretnoj traci

Bolnici ostaje novca jedino ako su njeni troškovi lečenja - dakle materijala i zaposlenog osoblja - manji nego što je paušalni iznos koji će biti naplaćen. Posledica je jasna: sve manje ljudi i sve više posla za one koji rade. A pritisak - sve veći.

"Samo jedan primer: za gastroskopiju u prevenciji karcinoma iskusnom internisti potrebno je 30 minuta. Od prvog aprila ove godine paušalni iznos za taj pregled smanjuje se za 10 odsto. To znači, da bi se to isplatilo uprave bolnica teraju svoje lekare da taj pregled obave za 18 minuta", kaže profesor Labenc.

Nije velika uteha to što ima zemalja gde je još gore nego u Nemačkoj, niti to što nekim stranim lekarima nemački zdravstveni sistem deluje kao raj. Ali nemačkim lekarima je već svega toga dosta i prema jednom ispitivanju sindikata lekara svaki peti razmišlja o promeni zanimanja. Najgore je mladim lekarima koji su tek došli s fakulteta: jedna studija pokazuje da njih 70 odsto pokazuje očigledne simptome izgaranja na poslu (burn-out), kaže profesor Rajnhard Štramec, član Akcionog odbora za bezbednost pacijenata.

U suštini, što je veći idealizam tih mladih lekara, to gore po njih. Mnogi prihvataju celodnevna dežurstva, dakle smenu od 24 sata, i to po nekoliko puta nedeljno. Naravno da im nedostaje sna, poštene hrane, da su u stresu i da su iscrpljeni. Posledica je i smanjena mogućnost reakcije koja može da se uporedi s povećanom dozom alkohola. To podrazumeva i mnogo veću opasnost od greške lekara, a to bi svaka pristojna bolnica trebalo da izbegava.

A šta da su bolnice već zatvorene?

Osnovni zakon nemačkog zdravstvenog sistema je sve manje zdravstvene nege, a više borbe sa gubicima. Mnoge bolnice – češće državne i univerzitetske nego privatne koje često biraju samo "isplative" pacijente – posluju sa gubicima koji se mere desetinama miliona evra. To je ogromno opterećenje za ljude koji u bolnicama rade i kojima se neprestano govori da "nema para" za više ljudi i bolju negu pacijenata.

Odgovor ekonomskih "stručnjaka" je jasan: u Nemačkoj ima previše bolnica. Od tih 2.000 trebalo bi zatvoriti najmanje trećinu, a osoblje i specijalnost koncentrisati u onim bolnicama koje imaju ekonomsko opravdanje. Tako može da razmišlja ekonomista, ali ne i zdravstveni radnik: Nemačka je velika zemlja i mnogo košta da bar svaki okrug ima osnovnu zdravstvenu negu. Ne može baš sve da se koncentriše u metropole, a da se provincija pusti da se snalazi kako zna i ume.

Sad je tu i koronavirus – i kompletan bolnički sistem puca po šavovima. Polako svima postaje jasno: čak i sa ovoliko bolnica, u borbi protiv ove epidemije moglo bi da bude ozbiljnih problema. A šta da je trećina bolnica već morala da zatvori svoja vrata?