The Economist: Две брзине или две Европе

Никола Саркози изазвао је велику пометњу затраживши 8. новембра формирање Европе у две брзине: "федерално" језгро са 17 чланица еврозоне и лабавију "конфедералну" спољну зону десет чланица које не припадају еврозони. Он је ове сугестије изнео у разговору са студентима Универзитета у Стразбуру.

"Не можете да имате јединствену валуту без економског приближавања и економске интеграције. То је немогуће. Не може се залагати за федерализам и исто време за проширење Европе. То је немогуће. Постоји контрадикција. Сада нас има 27. Очигледно је да ћемо морати да се отворимо према Балкану. Биће нас 32, 33 или 34. Верујем да нико не мисли да је федерализам - тотална интеграција - могућ са 33, 34, 35 земаља."

"Дакле, шта да радимо? Почнимо од тога да је, искрено, заједничка валута изванредна идеја, али је било чудно реализовати је, а да не поставимо питање управљања њом и да не поставимо питање економске конвергенције. Искрено, лепо је имати визију, али има детаља који недостају: створили смо валуту, али смо задржали фискалне системе и економске системе који не само што нису били међусобно блиски, већ су се разилазили."

"И не само што смо створили јединствену валуту без конвергенције, већ смо настојали да поништимо правила договора. То не може да функционише. Неће бити јединствене валуте без веће економске интеграције и конвергенције. То је извесно. И ми се крећемо у том правцу. Морају ли да постоје иста правила за 27? Не. Апсолутно не. На крају, јасно је, постојаће две европске брзине: једна брзина ка већој интеграцији у еврозони и брзина која је конфедерална у Европској унији", објашњава Саркози.

На први поглед, ова изјава је запрепашћујуће очигледна. Еврозона мора да се интегрише да би спасла себе саму; то кажу чак и Британци. А међу десет чланица ЕУ које не припадају еврозони налазе се Британија и Данска, које немају намеру да се придруже заједничкој валути. Европска унија је у извесном смислу састављена не од две, већ од мноштва брзина.

Сетите се само 25 чланица шенгенске зоне за путовања без пасоша (искључујући Британију, али укључујући неке земље које нису чланице ЕУ) или 25 држава које настоје да формирају систем заједничког патента (укључујући Британију, али без Италије и Шпаније).

Али, Саркозијеви коментари су забрињавајући, јер, како се може посумњати, он жели да створи ексклузивистичку, протекционистичку еврозону која настоји да се одвоји од остатка Европске уније. Током дискусије у Стразбуру, на пример, стиче се утисак да је Саркози сугерисао да су европске недаће - задуженост и висока стопа незапослености - грешка друштвеног, еколошког и монетарног "дампинга" од стране земаља у развоју које воде "агресивне" трговинске политике.

Да бисмо имали већи увид у Саркозијево размишљање о Европи, требало би да погледамо интервју који је дао неколико дана раније, на крају маратонског самита у Бриселу крајем октобра: "Мислим да не постоји довољна економска интеграција у еврозони са 17 чланица и Европској унији са 27".

Другим речима, Француска, или у сваком случају Саркози, изгледа да није преболела своју срџбу према проширењу ЕУ. Европска унија са 27 чланица је сувише велика да би Француска господарила над осталима и сувише либерална у економском смислу за протекционистичке склоности Француске. Одатле и Саркозијева жудња за малом, угоднијом, "федералистичком" еврозоном.

То се поклапа са идејом о језгру Европе коју су 1994. године промовисали Карл Ламерс и Волфганг Шојбле, садашњи немачки министар финансија. Интригантно је то што је ово први пут да је Саркози, својевремено скептик према европским интеграцијама, јавно говорио о "федерализму", мада је незванично дао сличан коментар пред европским лидерима у марту. Тај коментар одражава ставове Саркозијевог социјалистичког претходника Франсоа Митерана.

Чинило се да су такве идеје убијене великим проширењем Европске уније на исток 2004. године и одбацивањем новог устава ЕУ од стране француских гласача 2005. године. Али дужничка криза еврозоне оживаљава ове старе снове.

Али каква врста федерализма? Саркози вероватно жели да створи еврозону по узору на Француску са моћи концентрисаној у рукама лидера где ће доминирати дуо "Меркози" (Ангела Меркел и Никола Саркози). Немачка, нема сумње, жели реплику свог властитог федералног система са строгим правилима и моћним независним институцијама које ограничавају политичаре.

Ако еврозона преживи кризу - а слабљење италијанских обвезница на тржиштима указује да то постаје све теже - то ће, једноставно, изискивати дубоку реформу европских уговора.

Ако се поступи исправно, тако што би еврозона била отворена за земље које желе да јој се придруже (попут Пољске) и тако што би се продубило јединствено тржиште за оне који не желе (попут Британије), стварање флексибилније Европске уније са варијабилном геометријом могло би да ублажи многе постојеће тензије. Даље проширење више не треба да буде толико неуралгично; даља интеграција не треба да буде наметана онима који је не желе.

Али ако се поступи погрешно, како неки страхују да би Саркози урадио, то ће бити рецепт за распад Европе. Не Европа у две брзине, већ две засебне Европе. Први корак ка интеграцији, идеја о одржавању редовних самита лидера 17 чланица еврозоне већ је изазвао прва трвења са Британијом. Ове недеље, било је нових размимоилажења када су, током самита министара финансија еврозоне у Бриселу, њихове колеге из десет чланица ван еврозоне организовале сопствену засебну вечеру у оближњем хотелу.

Све ово забрињава Европску комисију, цивилну службу ЕУ и чувара њених споразума. Говорећи у Берлину 9. новембра, њен комесар Жозе Мануел Барозо изрекао је нешто што би било директан укор Саркозију.

"Комисија поздравља и инсистира - заправо, ми то тражимо већ дуго времена - на дубљој интеграцији политике и управљања унутар еврозоне. Таква интеграција и конвергенција су једини начин да се побољша дисциплина и обезбеди будућа одрживост евра. Другим речима, морамо да завршимо незавршени посао из Мастрихта - да употпунимо монетарну унију са заиста економском унијом."

"Али стабилност и дисциплина морају, такође, да иду руку под руку са растом. А јединствено тржиште је наше најбоље средство за подстицање раста."

"Дозволите ми да будем јасан - располућена Унија неће функционисати. То важи за Унију са различитим деловима које повезују супротстављени циљеви; Унију са интегрисаним језгром, али са лабавом периферијом; Унију којом доминира нездрава равнотежа моћи или било каква врста директоријума. Све то је неодрживо и неће функционисати на дуге стазе, јер ће довести у питање фундаментални, рекао бих свети принцип - принцип правде, принцип поштовања једнакости, принцип поштовања владавине права. А ми се налазимо у Унији утемељеној на поштовању владавине права, а не на некој моћи или сили."

"Било би апсурдно ако само језгро нашег пројекта - а економска и монетарна унија отелотворена у еврозони јесте језгро нашег пројекта - дакле, кажем да би било апсурдно ако би се ово језгро третирало као нека врста 'изласка' из Европске уније као целине", каже Барозо.

Саркозијеве речи изгледа да су привукле пажњу Јошке Фишера, високог функционера немачких Зелених и бившег министра спољних послова, који је изјавио да је Европска унија са 27 чланица постала сувише гломазна.

"Једноставно, заборавимо на Европску унију са 27 чланица - нажалост. Никако не видим како ће ових 27 држава смислити било какве значајне реформе", изјавио је Фишер за немачки недељник Цајт. И заиста, неки мисле да би сама еврозона могла да буде мања од 17 чланица (Грчка би ускоро могла да банкротира и напусти евро).

Говор који сада сви очекују јесте говор Ангеле Меркел. Канцеларка жели да измени европске уговоре и 9. новембра она је позвала на "пробој ка новој Европи". Али каква би то Европа требало да буде углавном је остало недоречено.