У Андалузији традиција надјачава хуманост

У андалузијској вароши Ронда, на мосту, 120 метара изнад реке, или на балкону истуреном над амбис, можда вам на ум падне да владика Данило воли висину или да Ниче цени дубину. Али свакако ћете се сетити снова о летењу.

Насеља на планинском ланцу који се спушта ка медитеранском лучком граду Малаги и његовој ривијери - Коста дел сол - одлични су излетнички циљеви за све којима досади излежавање на плажи. Међутим, не задржавамо се у оближњим "белим селима", хитамо ка Ронди, чудесној вароши у том брдовитом делу Андалузије.

Ауто-путем преваљујемо приметан успон пре него што нас после скретања за Ронду изненади улазак у град који има отприлике 34.000 становника. Удаљен је 50 километара од обале и 113 километара од Малаге.

Споменик бику

Најпре угледамо улицу која се спушта наниже. Карера Еспинел је украшена локалима и продавницама са обе стране. Наравно, чули смо да место нуди призоре од којих застаје дах, па се сумњичаво осврћемо око себе, тражећи изузетност у обичној, поспаној шпанској вароши. Додуше, у сокацима и на трговима баштице кафеа и барова маме посебним шармом. Али оно због чега смо дошли сместило се у самом центру на дну улице.

Пред ареном белих зидова стражари звер поетичног имена Торо де лидиа - Бик за борбу. Тај борбени бик је разлог светске славе овог места. Арену за борбу са биковима сматрају једном од најстаријих и најлепших у Шпанији. Она је ту од почетка 17. века.

Породица Ромеро је преносећи вештину тореадора са оца на сина установила правила борбе која су се пренела на целу Шпанију. Неко време је изгледало као да ће у 21. веку борбе са биковима моћи да се виде само у старим филмовима. Каталонија је кориду забранила још 2010. И друге провинције су размишљале о томе.

Али Уставни суд је 2016. обесхрабрио противнике ритуалног убиства бика - или крвавог набијања тореадора на шиљак рогова - јер је часни суд установио приоритет неговања традиције у односу на хуман однос према биковима.

У Ронди се додуше више не одржавају борбе у ранијем обиму. Али зато споменик боље позира туристима него што би то живи бикови икада умели.

"Корида је једина уметност у којој је уметник у смртној опасности", забележиће Ернест Хемингвеј у свом есеју о борби с биковима "Поподневна смрт".

Нови мост над понором

Када сам први пут са Шпанског трга ступио на Пуенте Нуево - Нови мост - и погледао у дубину, доле, према реци Рио Гвадалевин, тих 120 метара литице су ме потресли и задивили у исти мах. Тада сам осетио истину једне од Ничеових сентенција: "Ако дуго гледаш у понор, понор ће се загледати у тебе."

Да, стајао сам на чврстом, али нешто је у мени смешним покретима руку покушавало да одржи равнотежу као арлекин на жици. Унаоколо, на литицама, начичкане куће, чији су се темељи одавно стопили са стенама. Бивао сам и на вишим видиковцима, али не и на узвишенијем.

Мост је започет 1751, а завршили су га преко четрдесет година касније. Камене коцке су клесали у дубоком кланцу испод града.

Но, то није једини мост који је зачикавао понор на том месту. Шпански краљ Филип I 1735. године управо ту изградио један лучни мост. Изгледа да краљ није имао Хајрудина у грађевинској екипи, па мост у темељима није имао записану дуговечност, за разлику од оног у Мостару. После свега шест година, грађевина са луком пречника од 35 метара стропоштала се у кланац и у смрт повукла педесет краљевих поданика.

Поучен тим примером, архитекта Хозе Мартин де Алдеуела, који је био и врховни мајстор при изградњи Арене, успео је да уради то што његовом претходнику није пошло за руком. Његов мост стоји до данас.

По неким хроничарима се мајстор Хозе одмах након завршетка градње бацио са моста у понор. Кажу да није могао да поднесе мисао да више никада неће моћи да створи нешто толико лепо. Уз дужно поштовање успомени на њега, ипак морам да посумњам да је Хозе уствари оболео од чежње за понором. Напросто је предуго - преко четири деценије - гледао у њега.

Келтоибери, Римљани, Мавари

Прво помињање града затичемо у римским изворима. Освајач Иберије познат као Сципион Африканац Млађи подигао је тврђаву на кланцу која се назвала Арунда. Наредних пет векова град је био у рукама Рима.

Када је дошао крај Римској империји кроз ова брда су, као и другде, тутњале војске Вандала, Алана и Свева, а потом и Визиготи. Накратко је Византија обновила римску власт. Визиготи су се вратили да спале град. Следе маварска освајања, утврђивање и обнављање града. Преко седам векова андалузијско подручје је у различитим формацијама под маварском влашћу.

Последње муслиманско краљевство на Иберијском полуострву - Гранада - утврдило је Ронду као своју западну границу. Затим 1485. Ронда коначно доспева у руке католичког краља који муслимане исељава, а оне који су показали дипломатску суздржаност преговарајући о предаји населио је у Севиљу, у куће прогнаних Јевреја.

Ронду насељавају католички победници. Последњи муслимани Ронде су протерани 1570. после неуспешног устанка. Поред маварског старог града настаје нови, хришћански град на другој страни кланца Ел Тахо.

Земљотрес је 1580. уништио добар део Ронде. У ери шпанског колонијалног сјаја град није ни лука ни важан трговачки центар, па не профитира од светског империјалног успона Шпаније. Наполеонове трупе су после двогодишњег боравка у Ронди дигли у ваздух тврђаву и утврђења око града.

У шпанском грађанском рату грађани су покушали да одбране Ронду од франкистичке војне силе. Септембра 1936. фашисти су тенковима ушли у Ронду и стрељали све републиканце који нису успели да се повуку из града.

У Хемингвејевом роману "За ким звона звоне" појављује се и сцена бацања фашиста са моста у провалију, што, веле историчари, одговара понеком стварном догађају у Ронди током Шпанског грађанског рата.

Славни фанови места

Рајнер Марија Рилке је у Ронди провео неколико месеци годину дана пре Првог светског рата. Низ незавршених песама из његове заоставштине сведочи о томе. Започета песма "Ту шуми поток" из фебруара 1913 има само неколико стихова: "Ту шуми поток, а за тебе (који га слушаш) / он не зна...".

Вероватно је тај шум долазио из дубине кланца под градом. Хемингвеј је у место дошао 1923.

"Једино место на којем су се могли видети живот и смрт, и то насилна смрт, била је арена, пошто су се ратови окончали, а ја сам жарко желео да одем у Шпанију где сам то могао да студирам, јер таква смрт је једна од тема о којима мушкарац може да пише", записао је он деценију касније.

Орсон Велс је као младић провео годину дана у овој шпанској вароши и љубав према њој га је држала до краја живота. Он је тестаментарно одредио да његов пепео буде похрањен у близини Арене за борбу с биковима у Ронди.

Француски писац Проспер Мериме је радњу своје новеле Кармен, која је изашла 1847, сместио у Ронду. Али Жорж Бизе је своју светски познату оперу Кармен скоро три деценије касније преместио у Севиљу. Више од века касније Франческо Рози снима филм Кармен који киднаповану радњу враћа у Ронду.

Џемс Џојс у свом култном и замршеном роману "Улис" такође спомиње овај андалузијски градић.

Владика у Ронди

И околина Ронде нуди низ јединствених ствари. У провинцији Малага постоји више некада маварских села са белим зидовима кућа и тесним сокацима. Ту би човек могао да помисли како се налази негде у Мароку, али усред сваког од тих села је после реконкисте настала понека готичка, ренесансна или барокна грађевина. Та противречност је овај андалузијски "Пут белих села" - Ruta de los Pueblos Blancos - учинила јединственом туристичком атракцијом.

Али Ронда је у тим крајевима једна и једина.

"Ко на брдо, ак' и мало стоји, / више види но онај под брдом", говори Његошев лик, владика Данило. Наравно, метафоричко тумачење - владар види даље од пука - јесте каткад тачно.

Али у Ронди, на видиковцу Мирадор де Ронда, овај Његошев двостих је само буквални опис стања. Прођете ли, следећи правац биковог репа пред Ареном, кроз мали парк избићете на платформу која уједно представља и крај гребена на којем се на 723 метра надморске висине склупчала варош.

Платформа има балкон изнад амбиса са оградом од ливеног гвожђа. Предели који су се пружили ка југу, под искошеним сунцем касног поподнева, планине Грасалема и Њиевес те виногради у долини, обухваћени задивљеним погледом из тог орловског гнезда, помогну вам да се сетите како је изгледало када сте сањали да летите. То је прави тренутак да сами себи признате: Вредело је превалити оволики пут.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво