Читај ми!

Косачка моба у Кривој Реци окупила чуваре традиције ручног кошења

Пре 4 године, у златиборском селу Крива Река, група житеља одлучила је да организује косачку мобу, с намером да прерасте у манифестацију, која ће чувати традицију ручног кошења. Пандемија је пореметила планове, али Златиборци нису одустали од свог наума, па су поново позвали косце, из свих крајева Србије, на такмичење.

Уз трубаче окупљање косаца у домаћинству Церовића у Кривој Реци. Такмичари су стигли и из других крајева у златиборско село, чији житељи желе да покажу лепоту мобе.

„Ово је традиција од памтивјека, друга машина није постојала, него ова, само ова. Згорено прасе, сво поље опасе. Значи, са тим се косило, сад се прешло на машине, ово нико не види", каже Јовица Церовић, из Криве Реке.

„Ако ти спаваш осамнаест сати у 24 сата, ти не мош, кад устанеш ти ниси низашта. Треба малко нешта рндати, рндати, знаш шта то значи", саветује Евгеније Чизмић из Криве Реке.

Тако Златиборци именују физички рад, а косци кажу да је човек поузданији од машине.

„Исплативо је, може, да, да. Боље сад косом, него трактором", истиче Небојша Битрићевић из Гуче.

„Да мало одменимо машине, гориво нам поскупело, морамо да љубимо косу и бабак, како смо почели, како смо научили", наводи Милојко Удовичић Шиш из Стубла.

Има и младих који се радо лате косе и размишљају шта све треба учинити да се села не угасе.

„Мени је занимљиво зато што много волим да косим, ручно, а поготово да будем у селу с дедом", задовољан је Данило Дуковић из Белих земаља.

„Струја да се мало то среди, регулише, а највише путеви и рачуница. Јер на ову цену свега нема рачун да се ради", истиче Младен Крстић из Негришора.

Женске руке спретне у прављењу гибанице, често су вичне и кошењу.

Латинка Ћосић из Волујца коси од 15-е године: "Не стално, него по потреби овако. Синови били у војсци, муж ми умро, онда сам морала то све да радим".

„Све знају - и да косе и да копају и певају, све знају", каже Милица Бошковић са Кадињаче.

А Нада Церовић из Криве Реке додаје: „А мужа док натерам, ја већ покосила. Неће он не воли, никад није косио ручно."

Косидба је само увертира у целодневно дружење, које је заокружено и надметањем група у певању из вика, још једној традицији која се чува од заборава.