Муке малобројних житеља подраданског краја због змија

Кад пролеће гране посла је преко главе, кажу малобројни мештани подраданских села. Са сунцем стигла и мука, па уместо на њиви, Драган Миленковић из Ображде крај темеља куће чека змије да изађу и реши се невоље.

" Ту су у кући, 3 су биле, 2 сам уловио и пустио сам их тамо, даље. Први пут видим те шарган, како се зове немам појма, отровница," забринут је Драган.

У подруме, камене ограде, улазе чак и у куће. Највише их је у трави. Раскошне су падине Радана, људи су овде реткост. А кад их сретнете, на ногама су обавезно чизме, у рукама штап.
Злата Миленковић из Ображде треба да прскам лук. "Морам чизме да обујем, не смем да уђем у траву. Страшно, пуно има змије, има на сваки корак," каже он.

На обронке Радана стизали су понајвише Црнотравци, бирајући најосунчанија и скривена места. Из Ображде пут води само у планину, али нажалост деценијама уназад бесповратно се одлазило другим правцем. Иза зарђалих ланаца и катанаца зарасла дворишта и воћњаци. У 50 кућа 4 душе, па чишћење споро иде.

Петар Петровић  из Боринца видео је змије неколико пута, не крије да се плаши, по мало.

Мало је уређених имања. На породична огњишта враћају се само старији.Млађих људи готово да нема. Сава и Никосава Здравковић овде уживају у пензионерским данима. На проблем опустелих села опомиње их змијска кошуљица у зиду ограде.
Лесковчанки Никосави Здравковић одговара живот на селу. " Свиђа нам се чист ваздух и више времена проводимо овде него у Лесковцу, волим мир, тишину, викендом деца долазе,викендом има доста људи," казује Никосава. Њен муж Љубомир задужен је за кошење траве и понешто воћа које узгаје на имању.

Подно Петрове горе, на 700 метара надморске висине, рај је ово за одмор и откривање богом датих богатстава и традиције. Уз опрез природе и корена не треба се одрицати.