Сиротиште у Ковачици, инспирација Оливере Балашевић

Како је основано и како је било организовано сиротиште у Ковачици, може се сазнати из књиге Јана Марка. У периоду од 1947. до 1952. године, ту су се смештале девојчице основношколског узраста, српске, али и немачке националности, које су у рату остале без родитеља. Добиле су кров над главом, здравствену заштиту, васпитање и образовање, мада је живот био тежак.

Слободан Стевановски, библиотекар, подсећа:"Само сиротиште није имало чак ни воду, деца су била принуђена да воду доносе са оближње железничке станице, за кување, спремање, прање, купање. Можете мислити како је то изгледало! Било је ту епидемија, било је трахома и слично. Логично, деца од 7 до 15 година не знају да воде рачуна о хигијени на квалитетан начин."

Међу 63 девојчице, које су ту живеле, била је и мајка Оливере Балашевић, а сећања на њен живот нашла су се у књизи "Планета двориште".
Оливера Балашевић, аутор књиге, каже:"Ова књига је најпре посвећена оној грубо ошишаној девојчици, на перону, из пристиглог теретног вагона 1947. године, гологлавој Црвенкапи пред шпалиром вукова, прерушених у људе, у вршњаке, у све остало."

Сиротиште је расформирано после пет година, девојчице су послате на даље школовање, занате, рад у текстилним фабрикама. Остало је животно искуство, тешко стечено, али је донело храброст да се "дигне глава и гледа испред себе", како је говорила поменута штићеница Дома, мајка Оливере Балашевић.