Од шљивика до винограда

У крају шљивика и малињака никао је пре неколико година и један скроман виноград, јер је Василије Терзић желео да покуша и покаже да и из ужичких брда, осим традиционалне ракије, може стићи добро вино које обавезно личи на оног ко га ствара.

"Прошао сам доста по свету и видео да људи узгајају лозу на далеко суровијим, лошијим условима и хвале се добрим винима", каже Василије.

Иако вино у подруму комбиновано од његовог и жупског грожђа обично не дочека следећу бербу, већ га најчешће поделе и попију бројни пријатељи у причу о винарству, упустио се сасвим озбиљно, баш као и свему што је до сада радио.

Василије, како каже, не прави разлику између посла и хобија, а био је и фабрички радник и економиста у комерцијали, а сада је писац, здравичар, чувар народног блага, хроничар, многима најпознатији као сликар са 11 самосталних изложби.

"Све сам активности којима сам приступио изгурао и ни у једној другој држави не бих желео да живим него у овој. Ја знам да штошта није у реду, али моја је обавеза, као и сваког од нас, да нешто учини да буде боље. Некада је довољно само мало да помериш ствари па си пуно учинио", каже он.

Као дете злакушких лончара помогао је оживљавање заната и афирмацију села и очување традиције и покретао све сеоске акције. С пуно љубави и ентузијазма трага и за списима из завичајне историје, савладао је наравно све тајне компјутера, писао поезију, а награђиван је и за приповетке. Једино је, како каже, после неколико година писања за новине, дневне и локалне, побегао из новинарског света.

Василије каже да не намерава да се препусти типичном пензионерском животу у коме нема  изазова,ј ер увек има нешто ново у шта вреди завирити и открити.