Могу ли шумадинка, моравка и мангулица поново да буду наш бренд, као у време Милоша Обреновића

Управа за аграрна плаћања објавила је јавни позив за остваривање права на подстицаје за очување животињских генетичких ресурса у 2021. години. Захтеви се подносе до 6. децембра 2021. године. За спровођење овог позива опредељено је 30 милиона динара.

Србија је за време Милоша Обреновића имала свој признати извозни бренд. Сам Милош је био најбогатији и највећи свињарски трговац на Балкану. Посао је почео расом познатом као шумадијска свиња, па су тако моравка, ресавка и мангулица завршавале на трпезама широм Европе, да би у другој половини 20. и почетком 21. века постале права реткост.

Последњих година, ипак, узгој тих раса у Србији доживљава препород.

На рубу чачанске општине, на падинама планине Јелице, на око 700 метара надморске висине, налази се село Брезовица и пољопривредно газдинство Горана Бојовића који гаји готово заборављену аутохтону расу свиња - моравку.

"То су гаре са Јелице моје. Оне нису неки велики пробирачи и у целој тој причи лака је за гајење, није захтевна", каже Горан Бојовић из Брезовице.

Са девет назимица и једним нерастом, Бојовић има 27.000 динара субвенција по грлу. Задруга "Моравка", чији је оснивач, конкурисала је са пројектом за изградњу сопствене сушаре.

Идеја је да се ради на удруживању и развоју агротуризма.

"Ми овде имамо два заједничка Лага и удруженим снагама ћемо ићи што више и што масовније да помогнемо људима који желе да конкуришу код Европске уније, код тих њихових фондова за своје послове које планирају у газдинству, у локалној самоуправи, у месним заједницама, у фирмама. Значи, друштвено, цивилно сви ће бити обједињени да може да се конкурише. То је Словенија искористила, урадили су путеве, урадили су прераде", објашњава Горан Бојовић.

Своје моравке за приплод Бојовић готово свакодневно испоручује купцима, не само у чачанском крају, већ и у ужичком, копаоничком, селима на Старој планини, а највише их оде у Војводину.