Две деценије од "Аврамовог динара"

Пре двадесет година сви смо били милијардери, а у исто време једнако сиромашни. Многи су тада градом ходали са кофером пуним пара. Из данашње перспективе овај опис 1993. године можда звучи филмски, али смо тада са мучнином у стомаку једва чекали да све прође.

Те 1993. године за свежањ највреднијих новчаница од 500 милијарди динара могла је да се купи гумица са косу. Што је било више нула на новчаницама, то су оне мање вределе, а често су могле да се виде бачене на улици.

Агонију хиперинфлације прекида Драгослав Аврамовић 1994. године. Из Светске банке долази у банку са најгорим рејтингом у тадашњем европском монетарном свету. Двадесет четвртог јануара представља нови динар, који је вредео колико и једна немачка марка.

"Ви сте имали једну каду у коју је непрекидно текла прљава вода, и она се преливала и потопила је читаву земљу. Он је онда дошао, извукао чеп, пустио да вода истече, ставио чеп и пустио емисију новог новца", сликовито описује уредник часописа МАТ Стојан Стаменковић.

Нови динар постао је супер динар, а Аврамовић је имао неподељену подршку народа. Чланови групе "Атеист реп" славили су га и у "Години културе", људи су престали да очекују да ће цене сваког секунда расти, а држава је могла да одахне, јер је почела да прикупља порезе.

Бивша гувернерка НБС Кори Удовички каже да је Аврамовић ставио притисак на дугмад да би се пресекла два зачарана круга - "инфлаторна очекивања и то што више не можете да покривате ни најосновније трошкове јер вам се приходи девалвирају пре него што дође до наплате".

Експертска или политичка одлука?

Народ је нови динар Драгослава Аврамовића славио као спас. Међутим, да ли је, како тврде поједини стручњаци, програм 1 динар = 1 марка био је више политичка него експертска одлука?

"Оно на шта професија указује то је да је најлакше лечити хиперинфлацију, кад бива све уништено укључујући и валуту, јер онда се креће од почетка - то је управо било увођење новог динара", истиче професор Економског факултета Ђорђе Ђукић.

Деведесет шесте године Драгослав Аврамовић смењен је са места гувернера, динар полако почиње да клизи, а дивљи улични курс већ одавно је био много важнији од оног званичног.
Курс је најпре коригован на 3,3:1, уместо 1:1, да би једна марка крајем 1998. године вредела шест динара, а већ 1999. године за једну немачку марку на црном тржишту било је потребно 30 динара.

Ако је 1994. била прекретница за динар деведесетих, онда је 2000. то била за отворену привреду после 5. октобра. Од тада Србија примењује такозвани прљаво пливајући курс. Народна банка не брани одређени ниво курса већ само повремено реагује на девизном тржишту како би спречила велике осцилације курса.

Поједини стручњаци верују да је то била грешка и да је 2000. требало пустити динар да се сам сналази на тржишту, односно применити класичан пливајући курс.

"Да смо то примењивали, не бисмо потрошили толико новца из девизних резерви, на подлози девиза које су последица приватизације и задуживања, не би се приватни сектор толико задужио, не би се држава толико задужила, а извозни сектор био би 10-15 година форсиран на тај начин и онда би се рађале нове фирме, нова предузећа, укрупњавала би се србијанска привреда на основу извоза", сматра професор Економског факултета Ђорђе Ђукић.

Међутим, директорка Центра за високе економске студије Кори Удовички каже да то не може тако лако да се планира. "Ја сам индиректно учествовала у доношењу тих одлука, пошто сам била у тиму ММФ-а. Ви не знате где је права равнотежа. У ствари, очекивало се да динар ојача после санкција, када се поправља ваша позиција на спољном тржишту", каже Кори Удовички.

Бивша гувернерка наглашава да је на јачање динара тада утицала и велика количина девиза која је улазила у земљу. "То је притисак ком су све земље биле изложене, то су године када су све земље које су биле иоле перспективне добијале велики прилив капитала и на разне начине су морале да се боре против тога да им курс не постане сувише нереалан", истиче Кори Удовички.

Динар као топломер

Уредник часописа МАТ и члан Савета НБС Стојан Стаменковић каже да монетарна политика није била проблем, већ фискална политика, политика приватизације и то што је огроман капитал који је добијен приватизацијом отишао у потрошњу.

Од 2000. мењали су се гувернери, али је монетарна политика бар у једном била иста - динар је слабио, а гувернери су говорили да су им везане руке и да немају чаробан штапић. Поручивали су да кривца треба тражити у држави која троши преко својих могућности, а да динар јасно, као топломер, показује колико је ситуација врућа.

"Ви можете да спуштате температуру и да га мало хладите, али право стање тела, или право здравље, долази са фискалне стране, ту нема уопште дилеме", истиче Кори Удовички.

У последње две деценије Народна банка постигла је два рекорда. Први је хиперинфлација с почетка приче, а други је оно чиме се челници Народне банке данас хвале - најнижа инфлација у последњих 40 година. Међутим, Кори Удовички каже да би било сјајно да смо то постигли уз нормалну економску активност.

"Ово што ми сада имамо јесте заправо дефлација, зато што Србија још није завршила своје структурне реформе, она није у стању да нормално здраво расте, уз врло ниску инфлацију", истиче бивша гувернерка.

Ђорђе Ђукић сматра да није добро имати стопу инфлације већу од циљане, што је најчешће био случај, али се исто тако зна да је подједнако опасно да стопа инфлације која је остварена буде далеко испод доњег прага.

С друге стране, Стојан Стаменковић каже да је стање данас за сада добро. "Ја хоћу то да браним, али не знам колико дуго ћу моћи да браним ако не будемо имали и фискалну стратегију и инвестиционе програме, који ће променити ситуацију управо у тим секторима", истиче члан Савета НБС.

Иако су сви гувернери од 2000. па до данас саветовали грађане да штеде у динарима, дешава се управо супротно. Ако нешто и остане од плате, већина трчи до мењачнице да купи евре и чува их у некој од фиока. Кори Удовички не верује да ће грађани икада престати да размишљају у еврима, све док не постанемо део ЕУ и не преузмемо евро.

За разлику од обичне политике, у монетарној политици важи правило - кад се једном изгуби кредибилитет, тешко се поново стиче. И то је најважнија лекција из 90-их година. Али, ако је за утеху, добра последица хиперинфлације јесте то што ће сваки политичар данас добро размислити да ли ће се играти туђим новцем.