Антигона, нови симбол промигрантске Европе

Први предизборни скуп су бечки Зелени одржали у Парку Зигмунда Фројда, на зеленом платоу испред Вотив-цркве, у претпрошлу суботу, 12. септембра.

Главна тема је била судбина миграната с Лезбоса. Потпредседница градске владе и шефица бечких Зелених Биргит Хебајн је позвала савезну владу да хитно преузме део људи из Морие и сваки разговор о томе, треба ли или не, назвала "дискусијом срама и зла".

Конзервативни део владе одбија преузимање миграната, јер је "канцелару важније да од Слободара отме 100 гласова, него да спаси 100 деце из Морие", каже Хебајнова.

Иза Хебајнове је у знак подршке стајала читава министарска гарнитура Зелених и потврдно климала главама. Њени чланови су растргани између политичке одговорности да подржавају националну владу у којој седе и моралне обавезе да ту исту владу сруше.

Савезна коалиција са Зеленима у Аустрији се све више претвара у европски тренажер на коме народњаци и социјалдемократе увежбавају политичке опције у сарадњи са Зеленима.

Осим Аустрије, зелене странке тренутно владају у коалицијама на државном нивоу у Шведској, Финској и Луксембургу. Увек са левицом, само у Аустрији са центром.

Зелени и социјалдемократе, то је већ пракса. Зелени и конзервативци, то је експеримент.

Заузето, Зелени

Бечки Зелени су сасвим свесно изабрали Фројдов парк за отварање своје предизборне кампање.

Од догађаја из 2012, то је њихов парк, зелена територија и колористички и идеолошки. Тешко да би се на том простору Слободари одлучили на предизборни скуп, иако би и они имали разлога да се позивају на случај од пре осам година.

Тада је, од децембра 2012, група миграната из Пакистана и Авганистана три месеца живела у Вотив-цркви/Заветној цркви, вршећи притисак на власти за додељивање азила.

У цркви су живели, спавали и јели, а за дневне молитве и клањање користили оближњи Институт за социологију Бечког универзитета, одмах на рубу Фројдовог парка.

Од санитарних чворова је коришћен онај на Институту. Али и у самој цркви, која има јако згодан ораторијум иза главног олтара, на висини емпора, уређен као удобна соба за потребе цара Фрање и царице Сиси.

Колико се зна, цар је био у цркви на посвећењу 1879. и више никада, али је та просторија задржала невероватно кућно-домаћински изглед.

Јавност се тада, 2012, није поделила око основне дијагнозе, да је црква окупирана, и то тачно за Божић, већ око става да ли је та окупација морално оправдана или не.

По мотивима догађаја из 2012. је нобеловка Елфриде Јелинек написала драму "Нама препуштени", премијерно изведену у Бург-театру у пролеће 2015.

Гледаоци Културног дневника РТС-а су имали прилику да виде извештај са премијере. 

Одонда, од опсаде Цркве завета 2012. и Бургове премијере 2015, Парк Зигмунда Фројда је нарастао у модерни тотем миграционе политике Зелених, с оне стране историје и меморије.

Морално у праву, политички у праву?

Код сваких избора, било националних или градских, једна партија обично освоји јавни фокус. Такмичи се наравно читава програмска лепеза странака, али увек једна од њих, она која не побеђује, али пресуђује у коалиционом саставу, заслужује највише пажње.

У Бечу су то тренутно Зелени. Већ десет година они са Социјалдемократама формирају градску владу.

У оба случаја, са левицом у граду, са (десним) центром у држави, Зелени имају мањинску позицију, али само по броју. Морално, они су већински партнер - тако их доживљава њихово бирачко тело, тако виде сами себе.

Све партије се позивају на неку симболичку легитимацију - конзервативне на традицију и марљивост, социјалдемократске на социјалну правду, десно-популистичке на културу, зелене на етику и морал.

Проблем са Зеленима је одмах јасан - они никад не греше, јер се њихова легитимација базира на најчистијој хуманистичкој етици. Други могу да забрљају, Зелени не.

Због те скоро папске непогрешивости, Зелени су свуда пословично тежак партнер. Десни популисти још и тежи, што је добро показао пад првог кабинета Себастиана Курца.

На изборима за три седмице, бечки Зелени се, по властитим изјавама, боре за друго место, одмах иза Социјалдемократа, који по свим испитивањама јавног мњења побеђују са око 40 одсто.

Зелени тренутно седе у градској влади са 10 одсто освојених гласова на изборима пре пет година. Сада планирају најмање 20 одсто, док им испитивања јавног мњења дају највише 15.

Конзервативна странка већ деценијама лоше пролази на градским изборима. До сада је важило - чим се појаве, већ знаш да губе. На последњим изборима пре пет година освојили су тек седам одсто.

Овог пута међутим, са Себастијаном Курцом и његовим "тиркизним" тимом у позадини, прогнозе им дају 20 одсто. Главни разлог је релативно тврда линија конзервативаца у анти-миграционој политици.

Слободари су као отворено анти-мигрантска политика на прошлим градским изборима освојили више од трећине гласова, 34 одсто. Њихов план је био, пре афере Ибица, освајање апсолутне већине на градском нивоу. Сада могу бити срећни ако уопште добаце до двоцифреног резултата.

У октобру ће Социјалдемократе бити у удобној позицији да бирају иду ли у коалицију са Конзервативцима, или још једном са Зеленима.

За коју варијанту ће се одлучити, то ће зависити од тога која ће политичка струја однети моралну превагу у у аустријској миграционој политици.

Ако Зелени испадну из градске владе, биће то знак и скорог пада националне. Шеф савезих Зелених, вицеканцелар Вернер Коглер би то схватио као да је остављен сам на броду који тоне, и покушао да странку извуче из компромитујућег загрљаја са десним центром Себастијана Курца.

Читава компликована математика која одлучује о опстанку аустријске владе или повратку Аустрије у про-мигрантски европски блок немачке канцеларке Ангеле Меркел се после Морије спустила на ниво дневног тестирања.

Која страна ће превагнути? У бечкој изборној кампањи се странке не свађају око епидемиолошких мера, већ око моралних премиса миграционе политике.

Модерна Антигона не сахрањује брата, већ људски род

Бечка медијска, културна и уметничка елита у гласној већини стоји на позицијама Зелених. 

Сигурно, и аустријске социјалдемократе су оријентисане про-миграционо, али тек у комбинацији са Зеленима њихов став надраста политику и постаје етика.

Како онда, кад су у ефектима исти, разликовати социјалдемократе и Зелене? Лако. Први увек изгледају као да тргују, чак и кад делују са моралних позиција; други никад не делују као да тргују, чак и онда кад напусте моралне позиције.

За добро или зло, ово је звездани тренутак партија Зелених свуда у Европи, оне одлучују о моралном статусу епохе.

Недавна премијера у Академском позоришту, другој сцени бечког Бург-театра, добро показује тај "зелени" карактер епохе.

Премијера је одржана исте вечери када и изборни скуп Зелених у Фројдовом парку, онај где је шефица градских Зелених изјавила да отети сто домаћих душа од деснице не може да се мери са спасом сто душа из Морије.

Уводили су нас у полупразно позориште и на крају изводили напоље по групама, на више улаза, са картама које су гласиле на име и презиме, за не дај боже, као  boarding pass (карта, пропусница за укрцај) на аеродрому.

Редари су пазили на одстојање, глас из режије је координисао економију маски, кад је ставити, кад скинути, како пљескати. Већ је то био знак драматичних промена европске културе. 

А онда је дошла представа.

Аутор текста је Софокле, али и није. Млади аустријски драматург Томас Кек је преузео античку драму и компоновао је изнова.

Код Софокла, Антигона, ћерка Едипа и Јокасте, сахрањује брата Полиника, упркос забрани коју је поставио њен ујак Креонт.

Антигонина браћа, Полиник и Етеокле су се по државном уговору ротирали на власти у Теби, сваки по годину дана. Кад је Етеокле одбио да се повуче на крају свог турнуса, Полиник је отишао у егзил, скупио војску и напао Тебу.

Браћа су убила један другог, а Јокастин брат Креонт преузео власт. Он је сахранио Етеокла по свим обредним правилима, а за Полиника наредио да га се остави да труне несахрањен.

Упркос забрани, Антигона је сахранила брата, и за казну била жива зазидана у гробницу. Њена смрт је за собом повукла и друге смрти - Креонтов син Хемон, заљубљен у Антигону, је извршио самоубиство; Креонтова жена Еуридика такође, кад је чула са смрт сина Хемона.

То је Софокле, овде испричан кратко и економично, као у луткарским представама које даје Снупи у стрипу о Чарли Брауну.

Код Кека је Полиник попримио колективне димензије. На обали испод тебанских зидова не лежи један човек несахрањен, већ сви мигранти, избеглице, азиланти, у даљој разради читаво човечанство.

Добром сценском досетком - практично једином, на сцени штедљивог ковид-театра - немачки редитељ Ларс-Оле Валбург је Тебанце послао дубоко испод воде док разговарају о мртвима. Практично су сви мртви, они који леже на обали, и они испод мора.

Живо-мртви испод мора се свађају да ли да сахране мртво-живе који леже на обали или не; да ли су то њихови мртви, или неки туђи; да ли су то они по неком међудржавном уговору обавезни или не.

Да није јасне паралеле са мигрантским токовима и директног вербалног довођена у везу са Мориом, Кекова обрада би највише личила на новозаветну епизоду из Матије (8.22) "нека мртви сахране своје мртве". У смислу, нека се направи радикални друштвени рез пре него што се крене за новим Богом.

Овако, са константним подсећањем да на обалама леже мртви мигранти које су убиле европске културе, уз Софокла као изговор за директну политичку кампању, Кек је направио програматски текст, а Валбург осредњу представу.

Чак и глумачки ансамбл на моменте игра несигурно, што је у Бургу практично немогуће. Није помогла ни атрактивна форма античког хора, као гласа колективног морала.

Јелинекова шамара боље

Нешто не ваља у тој представи, став је домаће позоришне критике, при чему сви избегавају да директно именују то "нешто" као идеолошки активизам и политичку програматику.

Један од проблема је то да се Кекова "Антигона, један Реквијем" етички и формално наставља на представу Јелинекове "Нама препуштени" на великој сцени Бурга пре пет година, али естетски и језички пада испод ње.

Јелинекова ради по Есхилу, Кек по Софоклу; у оба случаја су се редитељи одлучили за доследну форму античког хора. Обе представе су директне критике анти-миграционог става, свеједно да ли као политике или културе.

Чак и они који не спадају у љубитеље Елфриде Јелинек, у том поредјењу признају њену величину. Осим у ретким моментима, представа "Нама препуштени" се није спуштала на ниво политичке пропаганде; Кеков "Реквијем", осим у ретким моментима, се није подигао са нивоа политичке пропаганде.

Једна формална карактеристика је добила свој коначни израз у уметности и медијима: Миграциони дискурс Зелених се усталио као дискурс о смрти, умирању, распадању и масовном убиству.

То је затворени дискурс, непријатељски расположен према сваком различитом мишљењу. Његова основна карактеристика је да се политичка тема миграција обрађује у једном једином облику, у контексту смрти и умирања на путу у обећану земљу Европу.

То значи: Или ће их Европљани све примити, или су их, де факто, све побили.