Ко то пати у Мађарској, држава или народ

Рушење споменика у неким земљама показује ових дана да је властита прошлост одједном постала проблематична на потпуно нови начин. Као и у много других ствари, Мађарска се издваја из тренда рушења историјских маркера. Напротив, Будимпешта их подиже, последњи недавно посвећен стотој годишњици Трианона. Пледоаје да се нацијама допусти право на мало туге.

Мало туге је у реду, много није добро. Реакције суседа, углавном медија у суседним и осталим европским земљама, несигурне су у одмеравању мађарског права на тугу.

"Споменик националног јединства", како се службено зове, отворен је у Будимпешти 4. јуна, тачно један век од потписивања Трианонског мировног уговора. Прослава је због епидемије ковида била много мања него што се изворно планирало прошле године, али нема сумње да је организована као државни приоритет. 

Тачно у пола пет после подне 4. јуна у Будимпешти је све стало. Градоначелник Ђерђи Карачони је позвао грађане на минут ћутања. Национални парламент је одржао комеморативну седницу, на којој је говорио државни председник Јанош Адер.

На службеном владином Јутјуб каналу посетиоце чека избор документарних филмова, комеморација и пригодних концерата.

Споменик који је и отворен и још није, спада у групу данас ретких архитектонских споменика државног типа. Сто метара дуга, четири метра широка стаза води испод земље где на "огњшиту" гори вечни пламен.

На путу према подземном домовинском светишту су у зидове уклесана имена 12.537 локалитета који су до Трианона били мађарски.

Тих дванаест и по хиљада градова, села и засеока нису убележени под својим историјским именима, већ онако како су мађаризовани у времену кад се Угарска ширила на територије на којима су Мађари били мањина.

Мађарска обрађује трауму Трианона

Такозваним "Трианоном", именом под којим се мировни докуменат из јуна 1920. одомаћио ван специјалитичког историографског дискурса, победници Првог светског рата су регулисали питање државног наслеђа мађарске половине Аустроугарске монархије.

У пет сукцесивно потписиваних Версајских уговора од јуна 1919. до августа 1920. представници победничких сила (Француска, Велика Британија, САД и Италија) позивали су побеђене једног по једног (Немачку, Аустрију, Бугарску, Мађарску и Турску) у отмена париска предграђа и цртали нову карту Европе. 

У групи поражених нико није прошао тако лоше, и нико кажњен тако страшно као Мађари.

Аустрија такође, али њена туга се од половине прошлог века систематски топила како је долазило економско, социјално и политичко благостање.

Аустријанци су сублимисали тугу над изгубљеном империјом, Мађари не.

Стицајем историјских околности, Мађарска је остала да тугује. Совјети су 1955. из Аустрије отишли добровољно, док су самосталност Мађарске сломили у интервенцији 1956, што је Мађарску оставило у дубокој идеолошкој и политичкој диктатури следећих тридесет и кусур година.

Сада, тридесет година након повратка националног суверенитета и десет година пошто је Виктор Орбан из конзервативног Фидеса други пут преузео власт, поставља се питање колико је тешка мађарска туга? Ко у ствари тугује, нација или држава?

Да ли се то слама нација под теретом неповољног историјског исхода, или јој власти "штрикају тужбалицу" (термин швајцарског дневника НЗЗ) као главни поллитички програм за будућност? 

Идуће године у Колошвару 

Мађарска страна дупле Аустроугарске монархије је заиста раскомадана за дипломатским столом у Трианону.

Без анектиране Босне (око два милиона), Аустроугарска је пре рата имала близу 50 милиона становника. Аустријска страна 28 и по милиона и 48 одсто територије; мађарска страна 21 милион становника на 52 одсто територије.

Мађарска је у Трианону изгубила две трећине територије и око 12 милиона становника.

Аустрија у Сен Жермену, у "свом" париском предграђу где се у септембру 1919. решавала њена судбина, око 60 одсто територије и 21 милион становника.

Под "изгубљеним" становништвом се овде не мисли на погинуле, већ на оне живе који су постали становници других држава - Чехословачке, Румуније, Југославије (тада још Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Пољске и Италије.

Националне катастрофе и једна и друга, рекло би се. Али ако се погледа етнички састав "изгубљеног" становништва, онда се слика мења.

Од двадесет и једног милиона који је изгубила Аустрија, само три и по милиона су били етнички Немци/Аустријанци. Од оних 12 милиона и нешто које је изгубила Мађарска, само три милиона су били етнички Мађари.

У бројевима, тужних који су тада заједно с територијом "чупани" из Аустроугарске је било мање од поносних који су с територијалним миразом трчали својим етнијама. Од 1918-1920 "поносни" су потукли "тужне" у великом резултату. 

Данас, око 1,2 милиона (за време комунизма 1,4) Мађара живи у Румунији, пола милиона у Словачкој, четврт милиона у Србији. Проблема има, али драматичних напетости нема.

Кад се ствар тако постави, "националне катастрофе" Аустрије и Мађарске из Сен Жермена и Трианона добијају вид превасходно државне катастрофе. Више су прилика за плач етатизма, мање за сузе нација и народа.

За актуелну причу о мађарском "Споменику националног јединства" није медијски релеватно да ли се комадање црно-жуте монархије исплатило на дуги рок; или да ли су нове мултинационалне државе (пре сто година нове) биле боље од старе мултинационалне Аустроугарске.

Није непосредно релевантно ни да ли је управо сет Версајских уговора створио мале напасне етатизме који и данас харају просторима у питању.

Није релевантно, из простог разлога јер не постоји поуздани одговор на питање шта би било да је било другачије. 

Напротив, оно што постоји је емпирија последњих сто година. Сви су у међувремену прежалили шта су у тих сто година били, шта имали и коме командовали. Сви осим Мађарске, ако је судити по Орбановој политици активног оплакивања изгубљеног.

Мало апстраховања код горње констатације је неопходно. Наравно да у читавом региону бивше Аустроугарске, као и оном где се та земља појављивала као сила, и данас делују ревизионизми разног типа. Али њих углавном носи бес, несмиљеност, тврдоглавост, игнорантност и опортуност.

Али само у Мађарској се бол за изгубљеним манифестује као чиста туга. 

Вози, Мишко!

И није реч само о најновијем споменику, већ о систематској меморијалној политици последњих десет година у функцији "растуживања" електората. Фидес је Мађаре темељно растужио. 

1. Споменик жртвама немачке окупације од 19. марта 1944. ("Операција Маргарета"), подигнут на Тргу слободе у Будимпешти пре шест година (аутор Péter Párkányi Raab).

Монументални архитектонски споменик са орлом (симбол Немачке) који испод класицистичке колонаде напада арханђела Габријела (заштитник Мађарске) неслужбено је отворен у ноћи између 19.-20. јул 2014. Службено није никада отворен, толико су јаки отпори. 

Споменик се није допао многима, али пре свега домаћима. Мађарска није била невина жртва 1944. Инсистирање на "мађарским жртвама нацизма" у ситуацији кад је земља до пред сам крај рата стајала уз Хитлера је неке, на пример јеврејске организације разбеснело, неке Мађаре постидело јер су стављени у ситуацију да се ките туђим перјем, а неке, углавном европске суседе, насмејало.

До данас је "Споменик нацистичким жртвама" остао место демонстрација, грађанских окупљања и љутитих "вотива" - свећа, транспарената, фотографија, предмета - који симболизују страдања под фашистичким Хортијевим режимом.

2. Статуа "Хусар Мишка" (аутор István Rohonczi) у Pákozdu, Западној Мађарској, подигнута 2017, отприлике на месту где су мађарске револуционарне снаге до ногу потукле трупе хрватског бана Јосипа Јелачића у септембру 1848.

"Мишко" је по свим критеријумима џин: висок 13 метара, тежак 100 тона, бетониран, армиран, метално-лакиран, украшен бојама мадјарске заставе.

3. "Кнез Арпад и његове војсковође" (аутор Sándor Kligl), споменик подигнут 2019. Вишефигурални споменик стоји у Меморијалном историјском комплексу Ópusztaszer код Сегедина, на тромеђи са Србијом и Румунијом. Недалеко од њега је архитектонски споменик - грчки храм са додатом степенастом азијском пирамидом изнад забата - такође подигнут Арпаду, само раније, 1896.

Кнез Арпад је у касном деветом веку ујединио мађарска племена и довео их у Европу. Он је херој који је "заузео земљу", отео је од претходних који су били ту, па се тако и зове споменик из 1896, "Споменик освајања земље".

Прошле године је тај, 120 година стар монументални камени симбол националне моћи добио појачање у патетично-озбиљној Клигловој бронзи. 

Следи још читав низ мањих подсетника далеке прошлости, сви новијег датума, као на пример коњичка статуа кнеза Арпада (аутор Mátyás László Oláh), подигнута 2018. у Обуди, делу Будимпеште. 

Друга два споменика одлазе у још даљу прошлост, у пети век и доба легендарног хунског владара Атиле, Бича божјег: Атила у мађарском меморијалном парку Кетпо, подигнута 2015, и Атила из парка у Дунакесију на граници са Словачком, постављен 2017 (група аутора, Vincze-Czinege-Péter).

Или следећи пример, који није споменик, него тепих, али како су теписи дуго били цењена уметничка форма, онда је допуштено да га се спомене у меморијалном контексту. Када је Мађарска 2011. преузела председавање Европском унијом, шефове држава и влада је на уласку у ЕУ палату у Будимпешти дочекао "трианонски тепих" са уплетеним територијама и грбовима подручја које је Мађарска изгубила 1920. 

"Највише су се наљутили Аустријанци и Словаци", писао је тада Пресе

Добар дан туго

НЗЗ, 3. 6. 2020: "Још у фебруару ове године је премијер Виктор Орбан Трианон назвао 'смртном пресудом' извршеном над Мађарском. То је вокабулар који фрапантно подсећа на дифамирање Версајских мировних докумената од стране Вајмарске републике и Трећег рајха."

Или баварски СДЗ, 4. 6. 2020: "Траума Трианона је централни топос Орбанове историјске политике, која је истовремено и политика државне моћи. Реченице као 'Неправде трају вечно' и 'Време не лечи ампутацију' су Орбанова трианонска мантра."

Постоје и други покушаји интерпретације, као онај од Еве Ковач из бечког центра Симона Визентала: "Трианон је метафора која код Ма]арске не изражава само губитак и носталгију, већ и осећај да их је Европа оставила на цедилу. У Трианону се спајају национализам, империјална фантомска бол и муке прихватања измешаних регионалних идентитета" (НЗЗ, 4. 6. 2020).

Закључак: Ма]арима треба допустити право на туговање. Али не дуго, јер ако се читав регион поново расплаче, а иде ка томе, онда су сви опет на почетку.

Тај психолошки моменат туговања за умрлим делује много плаузибилније, него оно да је Европа "оставила Мађарску на цедилу". Европа има толико дугу историју, да нема ни једног народа или нације коју она није барем пет пута у просеку оставила на цедилу.

Кад се тугује за изгубљеним, Мађари, станите у ред!

број коментара 9 Пошаљи коментар
(четвртак, 18. јун 2020, 07:58) - anonymous [нерегистровани]

Можда ово треба знати

У вези овог текста напоменуо бих једну ствар коју многи овде не знају. 1920 године, када су направљене овакве границе, у Мађарској је по попису било 200.000 Срба. Сада их по попису има 4000. А број Мађара у Србији је углавном исти, тада и сада.

(среда, 17. јун 2020, 10:28) - anonymous [нерегистровани]

Re: Istorija

Madjarizmi su i reci: sataras i kulas.

(недеља, 14. јун 2020, 18:04) - Дан [нерегистровани]

Историја

Није баш тако. Мађаризми или хунгаризми су речи позајмљене из мађарског језика: ашов, бунда, варош, вашар, гулаш, каруце, кец, кецеља, коњ, кочија, лопов, мачка, пунђа, сабља, салаш, соба, ципеле, чардаш, чопор, чизме, чилаш. Па избаците те речи и замените српским !!!

(недеља, 14. јун 2020, 17:12) - DAN [нерегистровани]

Pokušali

Pokušali su da oslobode ali smo i mi Srbi pomogli Turcima, Nikopolje i Angora ! Inaće, do Turaka, Mađarsla je imala i Mačvu i Beograd !

(недеља, 14. јун 2020, 14:01) - anonymous [нерегистровани]

Реално

Најзад један реалан текст о Мађарској.

(недеља, 14. јун 2020, 13:20) - Dragiša [нерегистровани]

Hmmm

Sve nacije u regionu su i dobitnici i gubitnici. Sta znace ta "pomeranja" granica tamo-vamo, kad se izgube milioni ljudi? Treba traziti formulu zajednickog "suzivota". Samo tako ce biti dobro za sve nas, obicne ljude!

(недеља, 14. јун 2020, 10:08) - anonymous [нерегистровани]

Kolonizatori Balkana

Ovde možemo da vidimo prekrajanje istorije. Mađarska je prestala da postoji nakon Mohačke bitke 1526 godine. Nakon bitke postoji samo Habsburška monarhija do 1867 godine kada je učinjen ustupak Mađarima i formirana je Austro-Ugarska monarhija. Mađarska nema samostalnu državu od 1526 god pa sve do 20 veka. Umesto da oslobode narode Balkana od Turaka oni su koristili slabljenje Osmanskog carstva da kolonizuju Balkan. Naravno da nemaju nikakvo pravo na teritorije koje se pominju u tekstu.

(недеља, 14. јун 2020, 09:53) - anonymousPero iz Svedske [нерегистровани]

Njihovi Saveznici

Citam u tekstu....Ma njihovi danasnji saveznici,,u raznim
""Paktama i Uniona""oduzeli 1920g.veliki deo Madjarske teritorije,,Njima direktno treba DAse obrate i DAse zale.....Pero

(недеља, 14. јун 2020, 09:01) - anonymous [нерегистровани]

Autor

Cestitam autoru clanka, zaista majstoriski napisano i ostavlja snazan utisak mucnine i zabrinutosti.
Mozda nekom drugom prilikom da osvetli i poreklo danasnjih Madjara, odnosno, nasilnu madjarizaciju porobljenih naroda i njihovo secanje na provodjenje madjarske vlasti.