Читај ми!

Драме изолације – да ли сте почели да говорите сами са собом

После годину дана пандемије и мера које су то пратиле, овакво понашање постало је део наше свакодневице током изолације. То је природна ствар која се ради у карантину када мозак преплављују унутрашње конверзације, док су могућности за стварни дијалог ограничене и фрустрирајуће.

То што сте једини говорник, без сумње, гарантује да контролишете конверзацију. Али, да ли сте чули себе? Да ли сте пратили свој унутрашњи монолог у тренуцима када сте били ускраћени за културне садржаје, на пример?

Вероватно бисте били запрепашћени кад бисте могли да направите сажети плејбек оних момената у којима нисте били свесни тог монолога.

Драме изолације су најчешће драме сећања, "изгубљеног времена", које се стално враћа и опседа нас. Та сећања долазе онако како сећања обично и долазе: као слике појединачних призора којих не можемо да се отарасимо или као фрагменти неких збивања.

У тим тренуцима ми смо Прустови следбеници, само што не крећемо у потрагу за „изгубљеним временом", већ не успевамо да га се отарасимо.

Један од могућих начина тог самоослобађања налази се у позоришту. Гласно изношење и анализирање мисли и емоција, "самоиздаја", изненађења и прочишћена сазнања, својства су уметности монолога - позоришне форме која је, из разумљивих разлога, цветала у периоду карантина.

Уметници широм света су "ускочили" у вакуум који је настао затварањем позоришта и тако су настајали различити "хибридни" формати који су одржали писце и извођаче на површини.

Ове мале глумачке форме су део традиције старе готово као историја позоришта. Ако ствари поставимо у шири контекст, онда су те форме чак старије од самог позоришта: Хомер и древни бардови широм света, говорили су монологе.

Тако нас монолог доводи на сам извор цивилизације и културе, јер је позориште почело са човеком који се налазио у простору позорнице и говори оокупљенима о својим јадима и својим несрећама.

Монолог је драмска формула људске усамљености и нулта тачка позоришног израза.

"Могу узети било који празан простор и назвати га отвореном сценом. Неко се креће у том празном простору, док га неко други посматра, и то је све што треба да би се створио театар", писао је редитељ Питер Брук у својој легендарној књизи "Празан простор".

Античко позориште је почело са једним глумцем који је изводио своје представе на дрвеним колима. Онда је дошао други глумац, па трећи... Потом су стигле и црвене завесе, светлост рефлектора, промене декора, музика, рампа, пауза, позоришна благајна, Комеди Франсез, Бургтеатар, Бродвеј - као да је то, и још понешто, сушта дефиниција позоришта.

Али, ни тада није заборављен монолог: оживљавање биографија познатих личности, где прослављени глумци откривају тајни живот још славнијих писаца, певача или научника, само су највидљивије у том избору прича.

У тим причама васкрсавају и холокауст Прима Левија и дневници Ане Франк, егзил анонимних Авганистанаца, авантуре савремених номада и многе друге ангажоване теме.

Са зором модернизма у литератури и њеним усредсређењем на ток свести, монолог се појављује као целовито позоришно дело. Међу најпознатијима је Коктоов "Људски глас" (1928.), који је Роберто Роселини адаптирао за свој филм "Љубав", у којем Ана Мањани игра остављену жену. Педро Алмодовар је овај Коктоов текст прошле године претворио у узбудљив филм "Људски глас", са Тилде Свинтон у јединој улози.

Главна јунакиња овог тридесетоминутног филма користи свега неколико реквизита: два ДВД-а са филмским мелодрамама.

"Све што небо допушта" и "Записано на ветру", Дагласа Сирка, књигу Алис Манро, шаку пилула за спавање и бело вино, секиру којом уништава празан кофер свог љубавника и слушалице за последњи разговор са човеком који ју је оставио.

Радња се дешава у кичасто дизајнираном стану, који подсећа на Фабержеова јаја. Контраст оваквом мелодрамски интонираном амбијенту, представља глас Тилде Свинтон - њена људска несавршеност која испуњава простор правим животом.

На крају филма "Људски глас" главна јунакиња је спремна да се покрене и устане - и то не само метафорички - као Феникс из пепела изгубљене страсти. У том тренутку Алмодовар отвара врата своје филмске сценографије и дозвољава нама, као и својој јунакињи, да изађемо напоље, у широки свет нових могућности.

Бекетови монолошки комади "Не ја", "Крапова последња трака" и "Срећни дани" доносе другачију перспективу. "Срећни дани" су неуобичајени у Бекетовом опусу, јер је главни лик жена. Комад се игра под бљештавим светлом, које осветљава хумку распукле земље иза које се налази помпезно намалана кулиса, која представља бескрајну равницу, у даљини спојену са небом.

Главна личност у овом комаду је жена која је у првом чину до струка закопана у земљу. У другом чину је затрпана до врата. Њен паралисани муж се налази иза хумке, готово невидљив за публику.

Ова моћна слика води нас право у срце драме, која огољује људску изолацију и битку за егзистенцију. Бекетова визија је беспоштедна, немилосрддна, оштра - баш као што је то сликарство још једног великог уметника XX века, Френсиса Бејкона.

Бекетова жена је у немогућој ситуацији и она улаже напоре да се свим својим снагама у таквим околностима бори за живот. У томе, главно средство је њен глас. Она је је духовита, без самосажаљења, непоколебљиво ведра и истовремено - на дну сопственог очајања.

Реквизити којима располаже и за које се чврсто држи, као за живот, су: четкица за зубе, марамица, футрола за наочаре, револвер, руж за усне и све друго што се може наћи у једној женској ташни.

Покушаји жене да одржи своје ствари у реду, њени свакодневни поступци и ритуали, у супротности су са бујицом њених поремећених сећања. "Срећни дан", који би она желела да има, поткопан је мислима на крмке - кастриране мушке свиње - како нас Бекет благовремено подсећа. Сексуална катастрофа се догодила и драма то истражује у жениним сећањима и у садашњем односу између ње и њеног мужа.

Бекетова мисао иде у распону од свакодневног до библијског. У њој се налазе и ратна разарања, рањивост старења и болести, бешћутни спољни свет у коме се други третирају као презрене фигуре из Фреак шоу-а.

Интензитет драме "Срећни дани" долази из јукстапозиције женине љубави за живот, коју интензивно евоцира пред својом публиком, и физичког бола, који она храбро трпи, са свом екстремношчу и величином невоља које подноси. Револвер који има уз себе, жена љуби и одлаже са стране.

Јан Кот је пишући о "Окованом Прометеј"у имао на уму и Бекетову драму. Јер, "Срећни дани", као последња верзија мита о Прометеју, најоптимистичкији је комад написан од Есхила до данашњих дана.

Још увек, међутим, чекамо срећне дане театра, када ће глас глумца и уздах гледаоца без препрека заструјати у ваздуху позоришне дворане, стварајући јединство између публике и извођача за време извођења позоришне представе.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(понедељак, 08. мар 2021, 21:26) - frojd [нерегистровани]

Najbolje

Ja odavno razgovaram samo sa sobom . I uvek sam u pravu , nema problema i svađe .

(недеља, 07. мар 2021, 21:46) - Pedja [нерегистровани]

Inspirativno i....

poučno