Ноћ када су Београд походили ванземаљци

Појава којој смо били сведоци пре неколико недеља убедила ме је у постојање "других светова", који могу бити страшнији од оних из научнофантастичне литературе и филмова. А нудим и доказе да постоје.

Била је то једна од многобројних вести уз које медији напишу у последње време често коришћену реч "бизарно", а понекад буде и "мистериозно".

Садржај ове, о чудном звуку који буди становнике Београда у глуво доба ноћи, у медијској интерпретацији био је и "бизаран" и "мистериозан".

Сасвим довољно да се привуче пажња и обезбеди пристојан број прегледа. 

Уз информацију, доступан је постао и снимак "мистериозног" догађаја. 

Ноћ, пуста улица осветљена жућкастом светлошћу с бандера поређаних уз руб тротоара а онда... звук. Мене је подсећао на стругање које прати ударац у гонг, рецимо. 

Асоцијације неких од коментатора следиле су моју или је моја следила њихове, како год. 

Тек, чудна шкрипа и онда оглашавање невидиљивог гонга смештеног ко зна где у простору. Тај скривени извор звука је у тумачењима сведока догађаја "мистериозан", понајпре. 

Рационална објашњења или, боље рећи, покушај рационалних објашњења попут оног да је звук последица пражњења система даљинског грејања, остајала су усамљена. 

Чинило се као да свима, уз сва узбуђења које нам приређује "мистериозни" ковид, недостаје неко луђе и јаче па су "мистерију" обогатили вампири, дрекавци и остала бића фолклорне фантастике, али најупорније од свих маштовитих тврдњи биле су оне о "малим зеленим". 

Често су ту када треба решити компликовани проблем земаљског постојања као модерна варијанта неког божанства с Олимпа које је присутно а невидљиво, чује, разуме, све зна, и сада ће, само што није али није, ипак не, никако да се појави међу нама.

Deus ex machina. 

Филмска индустрија ту модерну опседнутост ванземаљским лепо пакује у напете садржаје богате акцијом када се цео свет уједињује у борби против инвазије Непознатог. 

У случајевима софистициранијег приступа теми ванземаљско бива симболички корелат земаљских страхова и фрустрација па се мени вест о појави чудног звука који буди становнике делова Београда учинила попут добро замишљеног сценарија који нам неће открити те дугоочекиване ванземаљце већ нешто, заправо, сасвим супротно. 

Оно што хиљадама цивилизацијских година знамо, али тог сазнања нисмо свесни, у најбољем случају или, што је много извесније, "Знам, али не марим", како би рекао антички трагичар. 

Знамо да наспрам нас постоји неко други, сведочимо томе директно у актуелној савремености или индиректно, посредством уметности, да однос с другим чини темељ овоземаљског, цивилизацијског, културног деловања. 

Али такође смо упознати с тим да је тај однос често конфликтан, буран, крвав. Знамо да је Стари завет све осим љупка прича о дијалошком односу са Другим. 

Знамо да супротна уверења и подељени ставови могу чинити сјајни основ за освајање хармоније, а сведочимо да су најчешће непомирљива становишта која Друго трансформишу у непријатељско а онда у Непознато. 

Роб и господар, богат и сиромашан, мушкарац и жена, левица и десница, глобално и национално, модерно и старомодно, здравље и болест, овај низ би могао бити непрекинут...

Вест о „мистериозном“ и „бизарном“ звуку који су пренели и „неозбиљни" и „озбиљни" медији била је само још једна у бескрају информација, тачних или нетачних, одговорних или збуњујућих, прецизних или злонамерних, али сигурна платформа за сучељавање ставова о том „мистериозном“ догађају који су симулацијом дијалошког маскирали међусобно супротстављене светове.

„Не знам зашто се бавиш тиме“, рекао ми је један пријатељ. „Ти људи и њихови ванземаљци су посебан свет.“

Многи кажу и светоназар. Често чујемо и „поглед на свет“. Скуп ставова, уверења, идеја, мишљења која обликују наше односе са другим, познатим другим, али најчешће непознатим другим. 

Ја, на пример, верујем да је вирус корона реална опасност, не верујем да с вакцином долази „мистериозни“ чип, верујем да је Нил Армстронг у јулу 1969. године на површини Месеца направио „мали корак за човека а велики за човечанство", не верујем да је Кјубрик своје редитељско умеће траћио на симулацију посете непознатом свемиру, верујем да уметност може утицати на свет, не верујем да може да га мења, верујем да ово може бити „најбољи од свих могућих светова“, не верујем да ће та могућност икада постати реалност, верујем да дијалог треба да подстиче разумевање, не верујем да га заиста подстиче. 

Када сам недавно у једној расправи, на једној друштвеној мрежи, прочитала реченицу, „Ми се можемо сада расправљати, ма, можемо разговарати, али ме нећеш убедити у то што тврдиш нити ћу ја тебе убедити у ово што тврдим, у ствари, не морамо уопште разговарати“, помислих да нам је Платон узалуд приказивао умеће дијалога, и да дијалектика више не значи ништа ако ћемо с филозофским миром саслушати садржај другачијег „погледа на свет“ и аутоматски искључити сензор за разумевање узрока тако другачијег става. 

Остати у „свом свету“ недодирљив и непознат оном Другом не више као мистерија, не више и као вук, као опасност и као непријатељ, већ као ванземаљац! 

То није бизарно, није ни мистериозно а могло би бити скандалозно, чега смо, верујем, свесни али за шта не маримо. 

Осим ако грешим јер нити смо свесни нити маримо већ ишчекујемо знак из „мистериозног“ свемира несвесни да ни властити нисмо упознали.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(петак, 14. авг 2020, 00:34) - Nebojša [нерегистровани]

Sletanje na Mesec

Sletanja na Mesec je bilo, ali ne i poletanja sa istog. Zadnje "poseta" Mesecu je bila 1972. ZAŠTO? Samo ameri i niko drugi.