Да ли је једина граница небо над нама

Сећам се кад сам био дете: учитељица нам је поставила питање: „Где ћете прославити нову 2000. годину". Први сам дигао два прста и без размишљања казао „На Марсу!". Сви су се смејали, а учитељица је питала „Како на Марсу? Тамо не можеш да одеш у својој ђачкој блузи." „И нећу, казао сам, живећу у људској колонији и тамо прославити нову 2000. годину."

Од тада је прошло много година. Заносили смо се филмовима „Одисеја у свемиру 2001" и „Одисеја у свемиру 2010". Онда су прошле и 2001. и 2010. година и ништа није било као на филму.

А космос над нашим главама и даље ћути и светли најлепшим лампионима, јер га Грци не зову за џабе тако: „космос" (од грчког глагола „космео", украшавати). Космос је дакле нешто украшено, уређено. У космос путују космонаути.

Сањао сам да будем први српски астронаут, који ће се отиснути у отворени космос и везан само лабавим ужетом, лебдети над најдивнијом плавом Земљом. Али, ни то се није десило. Сада чујем две ствари: прва је да ће „Вирџин галактика" богаташе возити до ивице Земљине атмосфере, и друга да ће први на Марс стићи - Кинези.

Кога то данас занима? Ма колико да нас је пре неколико година одушевио лудак и авантуриста Баумгартнер који је скочио са ивице космоса и у слободном паду провео бестрага дуго, космос, звезде, могући сусрет са ванземаљцима никога не заправо више не интересује.

Осим два филма - „Долазак" из 2016. и „Међузвездани" из 2014. - филмови са темом првог контакта земаљске и ванземаљске цивилизације снимљени у последњој деценији просто се утркују у својој глупости и ступидној хомоцентричности, са посебним акцентом на ново америчко односно руско наоружање и људску домишљатост ("Битка за Лосанђелес", 2011, „Дан независности 2", 2012, и руски филм „Инвазија" из 2020, да не буде да критикујем само америчку треш-кинематографију).

Ајнштајнова брава за коју још нема кључа 

А космос и даље ћути. 

Резу на њега ставио је Алберт Ајнштајн, праву браву која не може тек тако бити откључана. Генерације генијалних физичара након Ајнштајна, које зову заједничким енглеским називом „нрдови", труде се да пробију ову блокаду која каже да једна генерација не може да оде ни до најближе насељене планете, одатле се врати и донесе вести, чак ни ако путује брзином светлости - јер ће то за космонауте трајати око 160 година, а за оне на Земљи више хиљада година, због дилатације времена.

Дакле, нема шансе. Али „нрдови" измишљају струне, петље, црвоточине и шта већ не, не би ли прескочили баријеру „Ајнштајн", али оданде, кроз све те струне, петље и црвоточине нико не долази, никог не чујемо и ништа ново не сазнајемо. Да ли смо заиста сами у космосу? Ово питање ми је страшно колико и оно да ли иза смрти нема ничег?

Немогуће је да је свемир једна велика шала која буја цивилизацијама (јер милијарде и милијарде сунаца морају направити још прелепих плавих планета пуних воде), а да оне међусобно не могу да се чују и виде, чак ни када схвате да других сличних непобитно мора бити.

Не, казаће, прваци теорија завера: били су, а њихови остаци крију се у „Области 51" у Невади, САД; не ту су, али неће да направе контакт, јер смо много лоши и заостали момци; не они стално путују али у неким другим димензијама, нама непознатим...

Знам само да их у нашем сазнању и перцепцији засад нема, где год да су.

А замислимо само шта би се десило када би дошло до првог сусрета. Ништа више не би било као пре. Свако би ујутру устао, и док маже џем на хлеб, казао себи: „боже, непозната раса је ту". Макар и кад би само ћутали и не би се померали, или када би, као у култном филму „Сталкер", посејали за собом чудне предмете и отишли, више ништа не би било исто.

Мислим да су нам потребни ванземаљци. Не само због једноставне чињенице да би нам показали колико смо заправо слични - сви ми, људи - него и због тога да престанемо да се бавимо тричаријама, ефемералијама, и непотребним ситницама. Јесте, и да нас зауставе у беспотребној трци у брзини преношења људских информација. „Гугл" полаже нови кабл у Атлантик. Ју-пи, сада ће читави научни радови са 3D пројекцијама од 30 терабајта виртуелне тежине, моћи да се шаљу из Лондона у Њујорк за секунд или мање!

Глупи да не можемо бити глупљи 

Смањили смо свет, постао је глобално село, али је космос и даље глобална загонетка. 

Тих је, кажу бесконачан; осим старих загонетки показује и нове: тамну енергију, рецимо. Телескоп „Хабл" уперио је сочиво у досад најудаљенију тачку која се приближава претпостављеном времену када се догодио „Велики прасак" или доби мало после њега.

Наравно, то је зато што је Ајнштајн и дање у праву, и светлост путује бестрага споро. 

Што се гледа више у даљину космоса, све се више посматра прошлост! Треба само да нађемо тачку где се „Велики прасак" догодио и да у отворени космос лансирамо довољно велико сочиво и видећемо сопствени прапочетак. Можда ту негде угледамо и Бога самог, јер ту за њега има места у једноставном дечјем питању: „Ако је све настало из Великог праска, шта је било пре њега и које уопште смислио и дизајнирао ту невероватно густу тачку све материје и енергије из које је настао и свемир, претпостављени антисвемир и све друго" - све до мојих прстију који овог часа занесено куцају по тастатури мог ај-мекa овај текст, додаћу. 

Док не угледамо све то, можемо слободно бити и даље глупи да не можемо бити глупљи! Рецимо имате 250.000 долара у џепу, не знате шта ћете с њима и уплатите столицу у летелици „Вирџин галактика". Удобно се завалите. Одбројавање почне, огроман потисак прилепи вас за столицу. Потом мало одлебдите у стратосфери, направите фотографије, па кући - глумили сте астронаута, и то лоше.

Желео бих да моја деца стварно одлете у космос и тамо буду део свега тога.

Хтео бих да се тада сете и свог тате који је то више од свега желео!

број коментара 3 Пошаљи коментар
(уторак, 04. авг 2020, 14:20) - David [нерегистровани]

Ima nade...

Bravo majstore!!!

(понедељак, 03. авг 2020, 14:23) - anonymous [нерегистровани]

Mnogo lep teks

Meni se to isto desilo . Snovi su bolji od stvarnosti .
Ostavio sam uspešno drogu . Sada samo slikam i sanjam .

(понедељак, 03. авг 2020, 14:22) - Da [нерегистровани]

Kosmos

Zanimljiv tekst, što i ne čudi s obzirom na temu a i ko je pisao.