Нешто се лепо дешава у Словенији

Мало пре него што ће кренути пандемија, стигла је вест да су упитани бројни исељеници са боравиштем у Словенији да ли њихова деца желе да у виду додатне наставе уче српски језик. Одзив је изненадио и званичнике у Словенији и Србији. Наиме веома много наше деце пријавило се да би желело да научи српски језик у основној и средњој школи.

Онда је дошло ванредно стање, па тешка борба са ковид инфекцијом и у Србији и у Словенији, али ових дана поново се активирала читава прича. Више од хиљаду наше деце сада чека септембар.

Шта ће се догодити, још треба да се види, али помисао на оно што би требало да се деси, испуњава ме надом да би нешто другачије могло да се покрене на овим нашим просторима, различито од оног на шта смо навикли нас саме и светске медије.

Увек сам мислио да је богатство знати или употребљавати више ствари. Никад нисам мислио да би латиница у Срба могла да угрози основно писмо ћирилицу, већ да смо ми богат народ зато што пишемо и читамо на два писма. Листа мојих књига, уосталом, ово потврђује: пола је штампано на латиници, пола на ћирилици.

Исто тако, сматрао сам да познавање различитих облика језика на којем се сви разумемо, јесте једно богатство.

На крају, и даље мислим да смо сви ми који смо се школовали у СФРЈ морали да учимо или македонски или словеначки језик и да смо тако радили, половина нас који се разумемо на истом језику, знала би да се споразуме са Словенцима на словеначком, што би, ко зна, можда променило и ток новије историје.

Након година сукоба, оспоравања, затварања, сада, ево, имамо прилику да деца која одрастају у Словенији, а имају српске корене, знају два језика и да у будућности буду управо оно што су њихови очеви морали бити: амбасадори између две културе. Ово је тим битније, пошто сви који годинама имамо културне везе са Словенијом, знамо да велики део Словенаца и даље зна овај наш језик, док ми и даље у врло малом броју знамо њихов.

Ово јесте једна врста сегрегације на коју они и тридесет година након распада Југославије пристају, јер међу већином и даље постоји наклоност ка истој кухињи, истом менталитету, па и већем делу исте историје. 

Није тајна да када недостаје неки уџбеник или превод на словеначки језик, тамошњи студенти и професори без премишљања укључују српске или хрватске преводе таквог текста, јер знају да тако могу на најбољи начин затворити рупу која недостаје.

Моји преводи хеленске лирике, који су и даље ретки у региону, користе се у предавањима професора Бранета Сенегачника на Љубљанском филозофском факултету, док његови преводи Пиндара, или колосални превод пресократоваца на словеначки у три тома у нашој настави класичних наука не могу бити коришћени.

Због свега тога, ако би се с акцијом учења српског језика кренуло и у томе истрајало, имамо прилику да добијемо нову генерацију људи за двадесет први век.

Јер, анимозитети који се везују уз некадашњу Југославију ће, неумитним протоком времена, кроз тридесет година потпуно нестати, а они који данас почињу да уче српски као други језик, биће у напону снаге и имаће, кроз три деценије, око четрдесет година.

Сва та оптимистична будућност дешаваће се, дакле, након 2050. године, али ове цифре већ увелико не представљају шифру за научну фантастику.

број коментара 0 Пошаљи коментар