Ко би да убије мог пријатеља, Коларца

Могући крај зграде Задужбине Илије Милосављевића Коларца примам као страшну вест: као да ми је неко рекао да ми најближи пријатељ има канцер. Болест је у одмаклом стадијуму, али болесник иде на нове терапије и моли за помоћ. Ваљда ће преживети. Ово "ваљда" није ми довољно. Уплашен сам...

Провео сам у згради Задужбине Илије Милосављевића Коларца читав свој живот. Радио сам као разводник, у тој згради био музички критичар, чуо концерте које никад нисам заборавио. 

Као дух зграде знам све њене пролазе. Мало ко, рецимо зна, да постоје једна неугледна врата на самом углу зграде у улици Хиљаду триста каплара кроз која може да се уђе иза сцене и степеницама право оде на галерију Велике сале - туда смо уводили пријатеље без карте.

Скоро нико не зна како да претекне гужву посетилаца који се након концерта устреме у први хол ка капутима, јер не знају да кратке степенице поред улаза у галерију Коларца отварају врата једног склоњеног унутрашњег дворишта које много краћим путем води право до вешалица.

Сада ја - као дух ове зграде - чујем да ће Коларац пропасти, јер дугује неке милионе динара због отказаних програма и закупа. Да сам нешто Млада Гојковића, чини ми се да бих се, као неки мој јунак, узидао у ову зграду, да останем вечно њен сведок у времену када садашњи запослени ставе кључ у браву и зграда постане банка, приватна гимназија или нешто треће.

Ако бих кренуо да се узиђујем, мислим да бих одабрао зид иза неке лепе нише на балкону који као атријум оивичава средњи хол ка Великој Сали. Одатле се пружа најлепши поглед на стубове и пролазе у боји меда. 

Са собом бих понео и сва своја сећања: на старицу Љубицу Цуцу Сокић - велику нашу сликарку - која зими, по температури од -15 степени целзијуса долази у свој атеље на Коларцу у 8 ујутру и пролази крај младог разводника Александра Гаталице.

Има исечене грубе чарапе које је навукла преко "спенсерица" да се не би оклизнула на леду. Каже ми - као да је неки сан а не стварност које се сећам - "Младићу, шта читате?", а ја одговарам "Кантову 'Критику моћи суђења'", на шта ће она "Па зар тако рано, побогу?!"

Дан када је на Коларцу било 3.000 људи

Понео бих и сећање на један од концерата хора "Глинка" са Владимиром Чернушенком. Било је то пре тридесет пет година. Тада није била зараза и није се држала раздаљина.

Прво су у четврт до осам увече посетиоци закрчили улицу, као да су демонстрације. Онда нам је наређено да карте цепкамо на првим вратима, а не на улазу крај благајне због страха да се људи у уском пролази до тих врата не погазе у стампеду. 

Потом су ушли сви са картама.

Затим су они на улици почели да лупају шакама о стакло закључаних врата, тражећи да их пустимо. Маестро Чернушенко је казао да се пусте сви да чују хор "Глинка". Након тога смо отворили врата.

Маса је покуљала. Сва места (њих око 900) била су заузета. Људи су седели по свим пролазима партера, и балкона, поређани као пилићи у пилићарницима. Затим их је дошло још. Било их је толико, да се напунио и средњи хол.

Врата су морала бити отворена да би њих још хиљаду могли да чују музику која допире са Велике сцене. Мислим да је у том тренутку било највише људи у једном тренутку на Коларцу, можда и три хиљаде.

Сећања на људе којих више нема

Ако Коларац престане да буде Коларац, чини ми се да ће и сва ова моја сећања нестати - и она у публици и она на сцени.

Сећам се када је некадашња директорка Олга Милутиновић на концерт дошла са својим мужем Миланом Милутиновићем одмах након његовог одслужења хашке казне, а он блед, омршавео, некако уплашено гледао по редовима партера.

Присећам се и малих људи: једног старог човека који је на концерте долазио држећи подруку једног веома старог човека.

Обојица су необично личили један на другог. Рекли су ми да су то отац и син у одмаклим годинама. Долазили су и два пута недељно. Годинама. Онда је наставио да долази само син. Отац је ваљда умро. После неколико година није било ни сина...

И на концерте

А тек сећања на сцени. Ако не буде више Коларца, мислим да ће избледети и моје памћење на незаборавне концерте.

И на наступ Мстислава Ростроповича у Првом чело концерту Шостаковича кад је солиста у другом ставу свирао и брисао сузе над челом; И на концерт Валерија Афанасјева који је у невероватно спором темпу, скоро три сата, свирао последње три Бетовенове клавирске сонате.

И на концерт виолинисте Максима Венгерова пре његовог повлачења са сцена; и на концерт Максима Венгерова на првом концерту после враћања на сцене.

И на концерт Иве Погорелића када се вратио као прави победник конкурса "Фредерик Шопен". И на концерт једног другог Иве Погорелића, када се пре три године, након више од две деценије вратио да поново засвира у Београду, и то на Коларцу.

А ово су само моја лична сећања за последњих четрдесет година. Када се овоме додају и наступи Моник дела Бришољери, Свјатослава Рихтера, Григорија Гинзбурга, Артура Рубинштајна, којих се не сећам лично и до мене је глас о њима стигао попут легенде, онда је јасно колико је велика ова нематеријална баштина.

Али неће нестати само прошлост. Ако садашњост запали шибицу, нестаће и будућност и могућност да први пут уживо под прстима једног српског пијанисте чујемо свирање све 32 Бетовенове клавирске сонате, уз додатак свих варијација.

Да, добро сте чули, ви који знате шта ово значи: то је неких десет сати најзахтевније, највиртуозније и најавантуристичкије музике која се може замислити која ће бити подељена на пет концерата.

Никад ниједан српски пијаниста ово није обећао: сада, баш након "короне" то најављује Александар Маџар, дете Коларца, пијаниста са златним срцем и фотографским памћењем. Али, можда свега не буде.

Зато молим све лекаре да нађу лек за мога пријатеља, јер ће умрети. А кад се извуче, можемо питати, је ли баш најбоље вођен, да ли је годинама остао застарелог маркетинга и може ли се из ове шкољке поново извући бисер по захтевима 21. века.

број коментара 16 Пошаљи коментар
(среда, 17. јун 2020, 10:21) - Bajkoni [нерегистровани]

Sta ciniti


Hvala na tekstu, razbuktao emocije. A sada da vidimo sta je ciniti. Predlog:

1) Osnovati SIZ Kolarac. SIZ - samoupravna interesna zajednica, da se podsetimo: (a) SIZ osnivaju gradjani radi zadovoljavanja ličnih i zajedničkih potreba i interesa (b) u oblastima obrazovanja, nauke, KULTURE, zdravstva i socijalne zaštite gradjani se udruzuju sa delatnicima u tim oblastima. Zajedno osnivaju samoupravne interesne zajednice u kojima udružuju rad i sredstva, ravnopravno i zajednički odlučuju o obavljanju tih delatnosti, utvrđuju politiku razvoja i unapređivanja tih delatnosti. Ukratko, SIZ je mesto u kome se direktno, bez posredstva Drzave susrecu ponuda i potraznja radi dogovora o aktivnostima i finansiuranju zajednickih interesa.

2) Preneti vlasnistvo zgrade kolarca na SIZ Kolarac. Citat sa Internet stranice Kolarca: "Ilija Milosavljević Kolarac 1878. godine testamentom je sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Оd sveg imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda." Dakle, ostavina Ilije Milosavljevica je Narodu a ne Drzavi. Ergo osnov za prenos vlasnistva na SIZ Kolarac koji je samoupravna zajednica gradjana, citaj naroda, i aktera u oblastima nauke i kulture.

3) Otvoriti namenski racun SIZ Kolarac u koji bi gradjani i zaintreresovane firme / insitucije vrsili uplate za otkup dugova Kolarca.

4) Formnirati Administraciju, Upravu i Skupstinu SIZ Kolarac. Kolarac nastavlja samostalno da obavlja svoju originalnu misiju: "sirenje nauke i kulture na korist naroda".

Utopija? NE !!! .... kad bolje razmislim, nebi bilo na odmet jos po neki SIZ ....

(субота, 13. јун 2020, 09:43) - Boba Živković [нерегистровани]

Kolarac i Zubin Mehta

Laboratorija: Ruski i slušalice na glavi. Onda prof.Tumin i ruski uživo, od 'Belog' Rusa..i jedna nestvarna osoba - Argentinka u Beogradu, sa mnom na kursu ruskog! A onda, posle 'Belog' - Beogradska filharmonija i Žika Zdravković a nas dvoje negde na galeriji - ne smem da kažem gde, gde se najbolje čuje i svaki put kad ih Žika zaustavi i traži ponovo - i mi čuli gde i ko pogrešio! A onda, posle Tumina i Žikine filharmonije - pekara pored Kolarca i najbolje pogačice na sveta, pa masne..I onda, onda uveče u Diskoteku, onu prvu. A znamo kako Tumin počinje čas i od koga: gdje vi bili včera večerom? Guljlali? A s kem guljali? Aa bili v diskatjeke? S kem vi bili v diskatjeke?..I onda sve lepo priznaš i zadobiješ slavu nepojamnu! Mislim, ona prizna a ja slavan. Hehe, Kolarac je čudo. I onda, onda da tog Kolarca više nema? Ni pogačica nema ni Diskoteke nema..Al' Katarina Velika Jovanović - ćerka Ljubina još uvek tu. Tj.kad navrati. Al' bar da ima gde a ne da svojoj Monserat kaže 'odoh Tamo al' Kolarca jok'..Ne dao Bog.

(четвртак, 11. јун 2020, 18:51) - anonymous [нерегистровани]

Za život

Hvala za sećanje i nadu gospodine Gatalica.
Poziv svima, spasimo Kolarac!!!
Ako možemo spasavati teško obolelu decu možemo spasiti i Kolarac.!
On u nazivu nosi reč Narodni, narod će ga spasiti! Osnovati Narodni Fond za Kolarac!

(четвртак, 11. јун 2020, 06:08) - Петар Јараковић [нерегистровани]

jarakovicpetar

Тешко је присетити се нечега тужнијег и поноснијег од овог текста и коментара о њему.

(среда, 10. јун 2020, 18:20) - Svetlana Đurić [нерегистровани]

Grad bez duše

U ovom gradu više ništa ne može da nas iznenadi. Gradom i njegovom sudbinom.upravljaju ljudi kojima Beograd ništa ne znači, ništa od njega nisu primili i ništa mu podarili.
Zato mogu da mu odrube glavu, iščupaju srce, otkinu udove. Njih to neće boleti. Neće ni osetiti.
Ima nas mnogo koji.bismo radije legli da nas zatrpaju tim svojim betonom budućnosti koju ne želimo.
I zatrpali bi nas. Jer ako im duša Beograda ne znači ništa - šta bi im značile lične žrtve nekih starih beogradjana

(среда, 10. јун 2020, 17:15) - Vesna Vukotić [нерегистровани]

Da li je moguće...

Hvala Vam što vidite, čujete i govorite. Hvala Vam što znate i što se borite.
Ali, šta znaju tikve bez korena..... Oni koji drvo nisu posadili, ni česmu izgradili.

(среда, 10. јун 2020, 16:52) - anonymousBrankica Vasic Vasilisa [нерегистровани]

Plačem!!! I ponovo plačem!

Tu na toj sceni je moj glas,kao ni u jednoj sali na svetu,leteo Visoko do onog mesta gde Nas čeka Neko,gde su svetlost i ljubav udružene! Svi Mi dođemo,odemo,pa se ponovo vratimo na rajsku scenu,da bi ponovo osetili da smo živi,i da su Naše alikvote opet tu! Ne,ne i ne,niko ne može da Nam oduzme prošlost,sadašnjost,jer bez Kolarca nema buducnisti! Kada sam pričala sa mojom unukom,koja takođe peva.,rekla mi je sa svojih pet godina,pevajuci sa Kolibrima,pod upravom Milice Manijlovic,-baba ja sam tako letela,čula sam sebe,svoj glas,i sve glasove mojih drugara! Zar sada smem da joj saopštim ovu vest,sada ima dvdeset godina,i pinovo je pevala na Kolarcu,i opet je uzdisala od lepote,i ponovo je rekla:ova sala daje krila! Borba mora da bude jaka i odlučna,kao da Sam Bog Govori!!!

(понедељак, 08. јун 2020, 17:41) - anonymous [нерегистровани]

Brisu nam identitet

Nista se ne desava slucajno.Oni koji to rade smisljeno i sa planom Lucifera neka nas pozovu da se odreknemo da se poreknemo da se obezlicimo.Boze sačuvaj nas od lukavoga.Najgori su preobraceni uvek bili kroz istoriju sa ciljem da se samoukinu od sramote

(понедељак, 08. јун 2020, 14:21) - Јасмина Јанковић [нерегистровани]

И мој пријатељ Коларац

Дивана запажања Александра Гаталице. Обично смо навикли у медијима на грубе, агресивне и штуре текстове. Овај ламент над Коларцем, симболом наше високе културе, доброчинства, народног просветитељства, побуђује сузе. Пробудио је све моје емоције и сећања на младост, одрастање, као извођача, публику, полазника разних курсева језика, књижевних вечери, предавања. У потпуности саосећам са емоцијама књижевника поводом "смтри" његовог а и мог пријатеља Коларца и свих оних који" умиру" заједно са њим а који су свој животни и радни век везали за ову Установу и верно јој служили за добробит културе и уметности, као и оних трећих који су генерацијама и генерацијама посећивали ово место, не да би били "виђени" већ да би напајали своје духовне потребе. Не, "Коларца" не смемо да пустимо да умре зато што су му отказала плућа због хроничне болести и короне. Заслужио је и он да се стави на респиратор, као сви оболели и да се излечи, а на нама је да се молимо за њега

(понедељак, 08. јун 2020, 13:03) - anonymous [нерегистровани]

Molimo se i nadamo

Da Beograd neće ostati bez Kolarca. Prelepi tekst. Nadam se da će doprineti spasavanju kulture ovog grada.