Зашто Црна Гора не верује у Црну Гору

Да верује, у оно што сви други који су је признали, укључујући ту и Србију, верују, зар би јој стварно било важно да ли се нека црква у њој зове српска, растафаријанска, "коронична", или "марсовска"?

Вероватно не постоји већи узрок за потенцијални сукоб од измешаних нација, традиција, култура, веровања. Они су, увек, окидач за неконтролисани излив емоција. На простору, који, по тачној Драшковићевој оцени, заиста изгледа као леопардова кожа, свако мисли да је свака пега и шара његова.

И још више од тога - свако је убеђен да се онај други намерачио баш на његову пегу и шару. Што је пега мања, осећање угрожености је веће.

Због тога смо, сумануто, више пута и ратовали, доказујући себи да смо исти, баш кад мислимо да се силно разликујемо.

Потом смо се поделили, ојађени, између осталог, и седамдесетогодишњим грађењем заједничког идентитета, који нико, до краја, није хтео да прихвати.

Опет, та потрага за југословенским светим гралом учинила је да су се разни појединачни идентитети, многи од њих измишљени после Другог светског рата, нашли на ледини. Нису, од идентитета, имали ништа.

Бар не од оног који се дуго подразумевао као обавезни део сваке државе: култура, традиција, језик, писмо, историја, вера.

У помешаном простору, све је то било помешано. Бан Јелачић је рођен у Петроварадину. Тесла у Смиљану. Андрић и Селимовић су стварали на српском. Дражен Петровић је био производ српско-хрватског брака.

И наравно да је настао проблем. Онај који данас препознајемо у Црној Гори, а који се зове панична потрага за сопственим идентитетом.

И сви су јој подлегли, паници, како у ком периоду.

Измишљани су језици, слова, традиција, историја, величине, и све то до суманутих решења.

У Босни су једно време озбиљно хтели да за званично писмо прогласе босанчицу, све док нису схватили да је  она ћирилично писмо; у Македонији су сели у времеплов, отишли неколико стотина година пре нове ере и "мазнули" Филипа и Александра Македонског, само је фалило да Скопље постане Александрија;  Црној Гори су измисли слова која ретко ко може и да изговори, али су, и то је било важно, била њихова, аутентична слова; у Хрватској су и данас несигурни око тога да ли треба да се везују за традиције НДХ или не, па мало њихове симболе руше, а мало их дижу.

Све заједно, папазјанија, неопевана, укључујући ту и наше покушаје да докажемо да је Платон био Србин, или да Фридрих Барбароса школован, иначе, у Риму, на латинском, није знао да пише. И сигурно није знао. Али српски, који тада није постојао.

Идентитет је, дакле, чудо. Бољка која пече, и тешко се лечи. Бољка која је дохватила и Црну Гору.

У којој је питање Цркве постало главно државотворно питање. Хоће ли се звати "српска", или "црногорска".

И баш на том месту треба стати са ишчуђавањем и пребацити се на емпатију.

Мислим, неко би стварно, у Србији, морао да каже следеће: Да му је искрено жао Црне Горе.

И то не само зато што Црна Гора не зна да идентитетско питање у овом веку више није круцијално за државност - неке од најмоћнијих "држава", већих од читавог овог пегама ишараног простора, од идентитета имају само име и лого: Мајкрософт, Гугл, Епл, а од историје само Стива Џобса - већ и због једне поражавајуће чињенице: Црна Гора, данас, не верује Црној Гори.

Да верује у оно у што сви други који су је признали, укључујући ту и Србију, верују, зар би јој стварно било важно да ли се нека црква у њој зове "српска", "растафаријанска", "коронична", или "марсовска"?

Црква је црква, држава је држава. У случају Црне Горе та држава је и призната: чланица је УН, чланица НАТО, кандидат за ЕУ.

И чему онда тај прелазак из јасне секуларности и демократије у неку накарадну теократску полуформу, ако не због несигурности?

У сопствену државу.

У снагу те државе, у веру у ту државу, у људе те државе, у способности, раст и успех.

Није ли то, пре свега, жалосно?

Да неко, данас, у ери микрочипова, 5Г мрежа, квантних компјутера, дронова, и свих других чудеса, мисли да није довољно држава, без цркве, и без сталног осећаја угрожености? Оног осећаја који одлично служи и као феноменално оправдање. За све.

Опет, остаје просто питање: шта ће ти оправдање, за државу?

И зашто ти је, стално, потребан неки "опасан" сусед, да би ти постојао? Зар не може, без тога?

Данас, изгледа, не, и ту долазимо до тачке у којој неко опет нешто треба да каже, свима: да то мора да се промени. И то не само због нас. Него, пре свега, због њих. Због Црне Горе и свих црних и белих гора око нас.

Србија има историју, новију, која јесте, дуго, могла да послужи као оправдање.

Јесмо се мало ширили, мало тукли около, било је и бесмислених злочина, погрешне политике, али је то завршено, ево има томе двадесет година.

И као што се Европа, двадесет година после Другог светског рата, одавно већ није плашила Немачке, тако би и Балкан морао да престане да се плаши Србије, поготово што она никоме не прети, не покушава да отме, преузме, да било кога, исели, убије.

То време је прошло, и није лоше да прође и у свим главама које столују у њеном суседству.

Ово је земља кандидат за ЕУ, и званично се залаже за сарадњу, дијалог, разговоре и мирно решавање свих питања.

И колико год неко то оспоравао, са "ма, они то лажу" становишта, тешко да било која политика околних земаља то може да озбиљно пренебегне, ако се, опет, озбиљно бави собом, а не Србијом.

Тешко да и логика то може да прескочи, јер је привредни раст, којим је Србија опседнута, у директној корелацији са стабилношћу на Балкану.

Према томе, у чему је, и даље, проблем?

У нечем специфичном, уско повезаним са свим што је побројано:

Панична потрага за идентитетом; вештачко (створено због оправдања), или стварно осећање угрожености, доводе до тога да се свако помињање интереса Србије, свака прича о Србима ван Србије, одмах доживи као директни напад на нечију државу, њен суверенитет, интегритет, независност и све остале поштапалице које служе пропагандној одбрани нације, често и новонастале, и националног интереса.

И то ће се тешко променити.

Зато што је реч о нечему што се зове гвоздени детерминизам, несрећна предодређеност, поготово када причамо о леопардовим кожама.

Србија, наиме, ни у ком случају, па све да је у њој на власти најлибералнија верзија политичара, попут Чедомира Јанковића или Ненада Чанка, сигурно не би могла да каже да је не занима како, у којим условима, живе Срби ван Србије.

Не би могла да им не помаже, нити да престане да се брине за њих.

Не би могла да каже да нема националне интересе, и да, у те интересе, спада и положај Срба ван Србије; и праведно решење Косова у којем она неће изгубити све; и економска експанзија и ширење тржишта на читав регион, укључујући ту и аквизиције у окружењу.

С друге стране, веома је тешко том окружењу да схвати да таква Србија није претња ни њиховој државности, ни њиховом идентитету.

Поготово када се и државност и идентитет, доживљавају на романтичарски 19-вековни начин.

И када је оправдање и даље потребно.

Све заједно, глупа игранка ће се наставити.

Бар док неко не схвати да Србија има право да буде озбиљан играч и да то, априори, не мора да буде лоше - ни за кога.

И све док сви други, а пре свих Црна Гора, не почну да верују у себе. И у то да су им, за државу довољни људи и море, чак и без цркве.

Лично, ја бих им је дао, цркву за море.

Шалу на страну. Ако ће, Црној Гори, то што ће у Србији неко да каже да му је жао Црне Горе, помоћи да почне да верује у Црну Гору и да престане да се плаши Србије - па хајде да јој то кажемо.

Неко?

број коментара 18 Пошаљи коментар
(недеља, 24. мај 2020, 16:11) - Stara Hercegovina [нерегистровани]

Stara Hercegovina

Današnji Žabljak, Šavnik, Nikšić, Herceg Novi i još po koji kraj je nekad bila Stara Hercegovina.Po ovom je i dobar dio Crne Gore Hercegovina.Kamo sreće da ostade Juga i mnogi velmože ne bi nikad znali šta je politika, a kamo li državna politika. Dosta je više tih podvala po nacionalnom pitanju.Budimo ljudi!

(недеља, 24. мај 2020, 15:23) - anonymous [нерегистровани]

Hahahahha

Постојале су само српска православна црква и грчка православна црква у географској области званом црна гора.

(недеља, 24. мај 2020, 15:14) - anonymous [нерегистровани]

600.000 Crnogoraca ima...

.. u Srbiji. U Crnoj Gori nema vise od 100.000. Tamo su vecina Srbi, pa Albanci, pa Bosnjaci, pa tek onda Crnogorci.

(недеља, 24. мај 2020, 15:08) - anonymous [нерегистровани]

Писац помиње страх од нацистичке Немачке и Србије!?

Срамотно поређење! Кога су то Срби убијали и нападали, а да пре тога нису били нападнути и убијани? Све је почело у Словенији, опкољавањем и нападом на касарне ЈНА, па величање НДХ и враћање њених симбола у Хрватској, убиство србских сватова и "Исламска декларција" Алије Изетбеговића у БиХ и вишедеценијско протеривање Срба са КиМ... После тога је уследила самоодбрана Срба , са мање или више успеха, али и протеривање Срба са вековних србских територија.... И после свега тога писац текста изједначује Србију и нацистичку Немачку? Срамота!

(недеља, 24. мај 2020, 13:20) - Gastarbeiter,penzioner: [нерегистровани]

600.000 Crnogoraca ima...

veći ugled na Zapadu,nego 7(?) miliona stanovnika Srbije!

(недеља, 24. мај 2020, 11:42) - anonymous [нерегистровани]

dobro receno

cinjenica je da svaka drzava ili drzavica u regionu ima problema ili je vlast na staklenim nogama trazi krivca i pretnju u srbiji
da budemo iskreni da neko napravi anketu u Srbiji sta misli o CG svi bi rekli ili bar dobra vecina da ih to ne zanima svako sebi pa tako i sa problemima mi ne diramo nikoga pa prema tome neka i oni nas ostave na miru
narodu treba jak standard da moze sebi da priusti nesto lepo i da se napokon pokrenemo napred a to prepucavanje i prisvajanje nekog i neceg ne treba nikome postoje zapisi i istorija pa svako moze da procita
prema tome zivi bili svi oko nas i dosta vise igrarija kao u decijem vrticu ili jeftinoj turskoj seriji

(субота, 23. мај 2020, 08:31) - anonymous [нерегистровани]

Deset nahija -- deset nacija...

Crna Gora je nekad bila nacionalno bogata...
Imala je deset plemena..
Iz svakog plemena ponikla je jedna nacija..

(петак, 22. мај 2020, 08:39) - Šumadinac (poreklom iz Crne Gore-Stare Hercegovine) [нерегистровани]

Nije baš tako

Kako se nije mijšala, pa skoro pola sadašnje Crne Gore je Stara Hecegovina! Mada je teritorija nebitna, kad svi shvatimo da smo jedna narod (Srpski)

(петак, 22. мај 2020, 01:19) - ,," [нерегистровани]

Да скратимо поређења и замајавања

Очигледно је потребно да се створи Народнословље Српства.
То Слово о Роду био би списак свих Нас.

Световни Списак Срба.

Издавала би се Свечана и Званична Објава Припадности Српству.
Буквални Доказ да Нам неко припада и јасна одјава кад неко умре или се одроди од Нас.

Да се лепо Зна, ко и какав јесте, и какав је био.
Да већ једном званично обелоданимо колико Нас је, и да оголимо ко је прелетач и одродица.

Љубим Сав мој Народ Приморја, Брда, Црне Горе, Шумадије, Лике, Баната, Травуније, Срема, Косова, Кордуна, Подриња, Браничева, Далмације, Пчиње, Бачке, Посавине, Босне, Баније, Славоније, Семберије, Захумља, Поморавља, Метохије, Драгачева, Барање, Рашке, Неготинске Крајине и све широм Срба-ди-је!

][
][

(четвртак, 21. мај 2020, 20:00) - Vuk [нерегистровани]

CG

Hercegovina je uvjek bila oblast nikad država! Dok CG je uvjek bila država i imala svoju crkvu do svog nestanka 1918.
U svakom slučaju CG nikad se nije miješala hercegovcima kako i šta će da rade a pomagali dosta puta.
Poz za hercegovce