Има ли короне у мом ћевапу

Дан ко зна који, а у фрижидеру ништа занимљиво. Време за набавку? Никако. У овој ситуацији излазак међу људе одлажем што дуже. Ипак, нешто се мора чалабрцнути.

Залихе правила нисам, а моја породица се самоизоловала и пре него што је уведено ванредно стање. Зато смо данима гулили кромпир који нам се дуго вукао по стану.

Пошто смо појели све што волимо и не волимо, одлазак у продавницу је неизбежан. Али како?

Да чекамо викенд не долази у обзир, пошто ће сви тада јурнути у маркете, па ти одржи безбедно растојање код полице са брашном.

Преко недеље тешко, јер када раде продавнице, ради и мој супруг (од куће, разуме се). А он је једини који може да нас снабде, пошто ја чувам бебу.

Чак и да пробамо некако ту да "угурамо" набавку, право да вам кажем – не иде нам се напоље.

Срећа у несрећи је да су, због ситуације са коронавирусом, многи ресторани увели доставу хране на кућну адресу (и то бесплатно). Па зашто онда не одложити набавку за који дан.

И док листам понуду италијанских и мексичких ресторана које ми под нос подмеће Инстаграм, закључих да је најбоље да узмемо роштиљ – јер како да кажем: "Даћете ми пет килограма лазања."

Овако лепо – два кила ћевапа, мало вешалице, ролованог белог, у три-четири кесе, па у замрзивач. И ето, добисмо још пет дана форе да не излазимо из стана.

И све то се чинило као одлична идеја, док достављач није зазвонио на врата.

Помахнитало тражим једнократну маску коју породично делимо (јасно вам је да нисмо успели да се опремимо како треба за корону), а у глави ми одзвања кућно звоно – на колико ли је врата данас позвонио?

Видех кроз шпијунку и да не носи маску, а наравно ни рукавице. Да л' да га замолим да се удаљи од врата пре него што му отворим?

Логика зачас савлада панику. Па и тај човек је у опасности, сигурно му није свеједно што усред епидемије иде од куће до куће. Плаши се он мене вероватно исто колико и ја њега.

Љубазно отворих врата, извиних се због маске (ништа лично) и преузех поруџбину. Наравно да ми се "набио у фацу".

И док сам кесу бојажљиво однела у кухињу, с намером да што пре распакујем месо и оперем руке, искочио је нови проблем.

Како да знам да је роштиљџија прао руке пре него што је на ћумур бацио мој ручак? А шта ако је кинуо или дисао у њега? Можда ни он нема маску. Можда и не дезинфикују кухињу. Можда је и он од оних који са сигурношћу тврде да "неће гром у коприве"...

Толико "можда" зачас би могло да обесмисли карантин у који смо журећим кораком отишли не чекајући да ситуација постане критична.

Вреди ли коцкати се са епидемијом? Шта ако "закачимо" вирус док покушавамо да га на све начине избегнемо? Може ли достава да нас угрози више него излазак из стана, додиривање гелендера, сусрет са комшијама у лифту, ходнику?

Док су се питања параноично низала у глави, станом се проширио мирис врућег роштиља. Гладне очи (да не кажем 'дрчне'), одговориле су једногласно. Ризиковаћемо – али само овог пута.