Забрањена љубав Трифуна и Валентина

Један воли вино, други чоколаду. Један је, како кажу предања, због љубави према Христу прошао кроз разне муке, а други у славу љубави наставио да и поред забране у тајности венчава младе парове. Обојица су због љубави и страдали.

Примећујете већ, и Трифун и Валентин су због љубави кршили правила и пролазили разне муке. Није ли ваљда увек тако?

Оно што ме збуњује сваког 14. фебруара – зашто у дану када треба да славимо ми бранимо љубав Трифуна и Валентина. Шта ту љубав чини тако забрањеном?

Знам, одмах ћете рећи како православни верници треба да празнују Светог Трифуна и како је овај дан посвећен њему. Не треба нама неки Валентин када имамо своје. Што да се одричемо свога, а прихватамо туђе. Чему та жеља да будемо део глобалне културе, држимо се своје!

Не желећи да улазим у културолошке анализе и критике тога како је прослава Светог Валентина, Дана заљубљених, Валентинова (како год вам воља) постала глобални тренд који је умногоме комерцијализован, због чега руке трљају цвећари, посластичари и златари широм света, јасно је да се може полемисати о томе да ли се изгубио прави дух прославе љубави и да ли смо заправо заборавили да на прави начин исказујемо осећања.

Са или без (скупог) прстена, не треба заборавити да се скоро шест милиона парова вери баш на данашњи дан.

Није ли почетак и крај читаве ове приче баш у љубави? Не уче ли нас и Трифун и Валентин како волети и борити се за ту љубав? Зар је онда тешко волети и "наше" и нешто што "није наше"?

Некако по традицији, са колена на колено преносимо ту склоност поделе на "наше" и "њихове", али морамо ли баш у свему да томе нађемо примену?

Зар је тако тешко бар на један дан волети "своје" и поштовати "туђе". Зашто уопште осуђивати оне који се осмеле да тако нешто и учине?

Можда причу треба вратити на сам почетак и ону најважнију ствар – љубав. Дајте да бар на дан заборавимо на поделе и некако помиримо Трифуна и Валентина. Пробајте, вино и чоколада су одлична комбинација.