За све је крива ве-це шоља

Размишљам нешто ових дана колико су неке животиње паметније од људи. Бар што се тиче уклањања сопствених фекалија.

Мачке, на пример, траже погодно место, ископају малу рупицу, обаве нужду ту, закопају, окрену се и оду. Побрину се саме да склоне вишак који су оставиле иза себе.

Пси, за разлику од мачака, не копају рупе у истим случјавима, али врло воде рачуна где ће да обаве нужду. Моја Лара, златна ретриверка која је недавно угинула, имала је своје место у дворишту за те потребе.

За овим псима који не живе у дворишту него у стану, власници (ако су довољно савесни) носе кесицу кад иду у шетњу. Пас обави нужду, они се сагну и покупе то, баце у прву канту. Има и оних паметњаковића за које није ни кактус, а камоли пас, што на тротоарима остављају измет својих паса, али овог пута нећу о њима.

Људи су, са друге стране, достигли тај ниво цивилизованости (не свуда) да своје отпатке не скупљају за собом. Тај вишак уместо нас решава феноменално откриће – ве-це шоља.

Лаганим повлачењем кончића водокотлића, вишак одлази у канализацију и даље далеким путевима, неретко, назад у природу – реку, поток, канал.

Човек срећан, растерећен устаје и одлази, евентуално четком обрише за собом. Подразумева се да није гадљив. (Изгледа да има доста гадљивих јер сам више пута и на послу и по кафићима затицала туђе "вишкове".)

И баш ту, мислим се ја сад, лежи кључ људске небриге за околину.

О свом ђубрету не водимо рачуна сами, то препуштамо санитарној технологији. Шоља и канализација решавају наш вишак. Само мало мрднемо прстом и нема га! Феноменално, зар не?

То ме даље наводи на следећу идеју:

Ве-це шоља је постала посредник између нас и природе. Она олакшава и решава проблем. Измислили смо ве-це шољу, навикли да о нашем ђубрету брине неко/нешто друго, за разлику од оне мачке са почетка приче.

Да нисмо, дакле, измислили ве-це шољу и да морамо да копамо рупе за сопствене фекалије, можда бисмо били пажљивији према животној средини?

Кад већ сами склањамо оно што је најодвратније и најсмрдљивије, не би нам било тешко да нешто што обично не смрди (лименка, флаша, кеса), бацимо тамо где треба.

На ово размишљање ме је навела и једна ружна слика поред пута за Ковин. Пре неких месец и по дана сударило се неколико камиона. Терет из једног од њих се расуо свуда по деловима атара – кесе, пластика, све и свашта близу тек засејане пшенице.

И нико још то не склања, неће се ваљда нечије руке прљати кад већ нема "ве-це шоље". А на лето ће се од те лепе, златне пшенице правити најукуснији хлеб.

Људи иза себе остављају разноразно неорганско ђубре, вођени мишљу да ће и то, као и органски отпадак, природа сама да реши.

Планета Земља, међутим (на срећу или жалост), нема  водокотлић и ве-це шољу па да све наше отпатке лаганим повлачењем кончића пусти низ воду. Тамо негде у свемир.

Можда је то следећи велики изум цивилизације?

А можда ћемо морати да почнемо да копамо рупе.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво