Немам чуло мириса и тога сам се некад стидела, сада се шалим на сопствени рачун

Не осећам мирис роштиља, али обожавам кад га видим на столу. Парфеме не купујем, али их користим, купује ми најчешће сестра пошто ме добро зна. Једино чега се плашим је да ме не угуши плин.

Мама је оставила неко јело у рерни и рекла ми да проверам с времена на време. Наравно да сам заборавила и јело је загорело. Сви бисте вероватно осетили да загорева и сетили бисте се да га извучете. Али не и ја.

Сестра је, заборавивши да не осећам мирисе, почела да се љути и виче "Па како ниси осетила???". Била сам љута и одговорила "Да ли би неког ко не чује питала што се није јавио на телефон?"

То је био једини пут да ми се десило да јело загори. Пазим стално и проверавам, ма шта да је у питању. Дешавало се више пута да ми се храна у фрижидеру поквари и то углавном јер заборавим да сам нешто оставила. Али, тако је код свих, зар не?

Кад кажем неком да немам чуло мириса, углавном је прва реакција шок. А после тог почетног изненађења, углавном следи одушевљење. Углавном сви кажу "На овом свету има више смрадова него лепих мириса, благо теби".

Има и оних који ме жале јер не осећам мирис парфема, цвећа, хране. Али мени не смета што не знам све то.

Парфем нисам купила годинама, али га уредно користим готово свакодневно. А и та некадашња куповина сводила се само на прослеђивање новца. Углавном ми их одабере неко ко ме зна, а ја само платим.

Ако парфем добијем, онда га дам сестри да омирише. Ако она каже да није за мене, онда га проследим неком.

Кад кажу да у аутобусима јако смрди, ја се возим без мучнине. Без проблема могу да седим поред неког за кога кажу да се осећа на ово или оно, да се није купао или заменио чарапе.

Највећа мистерија и оно што ме најчешће питају је како осећам укус хране. Одговор је једноставан – исто као сви други. Иако не осећам како мирише сарма, то ми је омиљено јело.

По укусу тачно знам да ли је купус предуго стајао у каци, да ли се лук мало дуже динстао и да ли је домаћица ставила и сува ребарца или није. Исто је за свако друго јело. По нијансама у боји и укусима знам како је спремљено.

Кад ајвар и мало промени боју, неко и не примети, али ја знам да ће да прокисне и да није за јело.

Оно што ме буни су зачини. Не знам да разликујем да ли има рузмарина, босиљка, оригана. Ако га видим у тањиру, знаћу. Такође, и ако га има више него што треба, осетићу по укусу, мада врло ретко.

Често од других тражим да ми опишу речима неки мирис. То је, колико видим, врло тешко и готово нико у томе не успева. Прво нисам разумела како не могу, али сам онда схватила да их постављам у незгодну ситуацију – како објаснити на пример разлику мириса између домаће и супе из кесице. Укус је потпуно другачији и то врло добро знам.

Тешко је било прихватити, а затим и околини рећи да нисте као сви. Родитељи су, наравно, знали, али друштво није. Увек сам се вешто правила да осећам све као и они.

О томе да немам чуло мириса сам почела да говорим релативно касно, можда тек око 18. године. Дотад ме је било срамота, стидела сам се и нисам знала шта треба да радим и како да одреагујем кад ми неко нешто потури под нос.

Најгоре ми је било на екскурзијама. Сећам се кад смо једном приликом, мислим да је то био седми или осми разред, са школом отишли у Београд. Разредна нас је пустила да се мало шетамо по Кнез Михаиловој и скоро све девојчице су похрлиле у парфимерије. Наравно и ја са њима.

Ходала сам плашљиво, онако са стране и пуштала њих да прве омиришу. Оне се одушевљавају или згражавају, а ја ослушкујем. Кад неко каже "Прејак је", "Овај је баш освежавајућ", "Ух, како је сладак" - ја поновим "Да, баш је сладак". И тако сам се стално правила да је све у реду.

Онда ми је у неком тренутку досадило да ми стално потурају нешто под нос, па сам почела да говорим да "не миришем". Какво је то било олакшање!

Почела сам да збијам шале на свој рачун, пуштам друге да ме задиркују. Сада сам се толико опустила да сам пријатељима рекла да ми слободно кажу ако мало замиришем непријатно. И они ми кажу. Истина, ретко, али кажу, онако у поверењу па буде смеха са обе стране. 

На својеврстан начин, уживам у тој различитости, не стидим се. Кад се родите тако, научите да живите без тога што немате без икаквих проблема.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 27. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво