Јачање руско-кинеске трговине енергентима као последица геополитичке поделе света

Санкције проузроковане ратом у Украјини принудиле су економске субјекте из великог дела света да прекину пословне односе са руским фирмама и државом. У Европској унији, на пример, говори се о постепеној редукцији степена или потпуној елиминацији зависности од руског гаса.

У источној Азији, међутим, може се видети и супротни процес – реч је о чињеници да Народна Република Кина почиње да интензивно ради на смањењу пропорције увоза природног гаса из западних земаља и повећању удела који јој испоручује Русија.

Пекинг је прошле године, наиме, управо постао највећи увозник природног гаса на свету, а чак 40 одсто кинеског увоза плавог енергента отпада на Аустралију, традиционалног америчког и британског савезника с којим последњих година има много трзавица, а још десет процената на саме Сједињене Државе.

Природни гас, као енергент који је еколошки чистији од угља, мазута и других фосилних горива, од виталног је значаја за Кину коју деценијама мучи проблем екстремне загађености која узима данак у здрављу становништва.

Значај природног гаса расте сада, када је Пекинг јавно обећао да ће почети осетно смањивање емисије гасова који изазивају ефекат стаклене баште и доприносе загревању планете.

Кина се налази у релативно тешком међународном положају због војно-политичког обруча који су око ње у источној и југоисточној Азији створиле САД уз помоћ својих савезника Јапана, Јужне Кореје, Тајвана, Филипина и Аустралије, а у последње време и земаља чланица НАТО-а, попут Велике Британије, Француске, Немачке, Канаде и Холандије, које су на инсистирање Вашингтона почеле да шаљу своје ратне бродове на заједничке вежбе у Јужном и Источном кинеском, те Јапанском мору, непосредно уз кинеску обалу.

У критици политичког система, недостатка људских права и третирања националних мањина у Кини нарочито су гласне САД и Аустралија, које Пекинг оптужују не само за наводни геноцид над Ујгурима, већ и за гушење слобода у Хонгконгу и Тибету, те претње Тајвану.

Оне од Пекинга, такође, захтевају да преузме одговорност за пандемију новог коронавируса и прозивају га за бахато понашање у односу на суседе и ометање слободне пловидбе у Јужном кинеском мору.

У светлу руске интервенције у Украјини, Вашингтон и његови савезници јачају политички и војни притисак на Кину у настојању да је одговоре од сличног подухвата на Тајвану и уздрмају њен стратешки савез са Русијом.

Осим појачаних поморских и ваздушних патрола, ту су и стални позиви Пекингу да се огради од кршења суверенитета Украјине и уздржи од пружања економске помоћи Москви, и пропагандни натписи у западним медијима који говоре о томе да Кина, ипак, не подржава Русију у мери у којој је она то очекивала или жели.

Смањивање зависности од гаса са Запада

Један од плодова савеза Пекинга и Москве, који би планери у Вашингтону волели да ослабе, поред заједничких поморских вежби и договора о међусобном плаћању којим се избегава коришћење америчке валуте, јесте и уговор о испоруци нових десет милијарди кубних метара руског природног гаса и изградњи новог гасовода између кинеске провинције Хеилонгђан и Сахалина, у чијем су непосредном окружењу у последње две деценије развијена поља нафте и гаса, изграђени потребни терминали и гасоводи.

О томе су две државе постигле договор приликом посете руског председника Владимира Путина Пекингу пред отварање недавно одржаних Зимских олимпијских игара.

Медији у источној Азији, осим вести о припремама на кинеској страни за изградњу гасовода који ће омогућити снабдевање са руског Сахалина и радовима на продужењу домаће инсталације истог типа која треба да унутар земље трасом од преко 5.100 километара дистрибуира и транспортује гас с руског Далеког истока све до Шангаја, преносе и изјаву руководства руског гиганта "Гаспром" с почетка овог месеца да је компанија почела да предузима конкретне кораке за изградњу гасовода "Моћ Сибира 2".

Реч је инфраструктури која се већ годинама најављује и која би требало да из налазишта гаса у Јамалу, на крајњем северу највеће земље света, тај важни енергент преко Монголије проводи у околину кинеске престонице, која је крцата индустријским постројењима.

Мада се Русија одједном нашла притешњена када су у питању финансије, а изградња тог гасовода дугог више од две и по хиљаде километара у суровим метеоролошким условима захтева огромна средства, он је сада буквално од животне важности за Русију и вероватно представља пројекат највишег приоритета за државу, као и гасоводи унутар саме Русије који би омогућили да се "плави енергент" са новоотворених поља или оних која су до сада снабдевала искључиво Европу пребаци на Далеки исток.

Велики циљ

Кинески медији пишу да Пекинг и Москва планирају да увоз гаса из Русије повећају до нивоа од преко 100 милијарди кубних метара годишње, што би била скоро трећина укупне потрошње природног гаса у Кини. У овом тренутку уговорене испоруке руског гаса Кини износе 48 милијарди кубика годишње, али у реалности та количина још није остварена.

Поређења ради, Русија у Европу годишње потисне између 170 и 200 милијарди кубних метара природног гаса, а Кина је прошле године, када је први пут после неколико деценија са трона највећег светског увозника тог енергента потиснула Јапан, у иностранству набавила 74 милијарде кубика.

Кинески стручњаци истичу да је за остварење амбициозног циља од преко 100 милијарди кубика годишње, поред изградње "Моћи Сибира 2", чији би капацитет требало да буде око 50 милијарди, било потребно појачати експлоатацију гаса у источном Сибиру и повећати испоруке кроз гасовод "Моћ Сибира 1", који је почео с радом 2019. и може да у Кину пропусти 38 милијарди кубика годишње.

Међутим, у овом тренутку он још не функционише пуним капацитетом, због чега је њиме прошле године Кини испоручено само десет милијарди кубика. Да би "Моћ Сибира 1" почео да доноси значајне приходе од извоза у Кину, на њега би требало спојити још изворишта и додати још један крак према најмногољуднијој земљи света, чија би траса вероватно водила преко планине Алтај у пространу кинеску провинцију Синђанг.

Отуд, јављају кинески медији, две земље раде на затварању финансијске конструкције за укупно четири гасовода, којима би се руско природно благо преусмерило ка највећем светском потрошачу и тиме умањила зависност Кине од аустралијског и америчког гаса и ослањање Русије на потрошњу у Европској унији и земљама НАТО-а.

Економске поделе прате војно-политичке поделе

То инфраструктурно премрежавање, односно пребацивање тежишта снабдевања руским гасом са Запада на Исток, које захтева улагање дивовских пропорција, није привлачно само у економском смислу, већ је с обзиром на изузетну склоност САД и њених партнера ка економској присили и изолацији политичких противника, за обе земље безбедносни императив. Оно је сада, у условима тешких санкција, чини се, за Русију и насушна потреба, односно егзистенцијално питање пар екселанс.

Рат у Украјини несумњиво ће убрзати процес привредног престројавања и економског раздвајања САД и њених војно-политичких савезника, са једне, и Русије и Кине, с друге стране.

Мада НР Кина, као "радионица света", највећи светски извозник, највећи спољнотрговински партнер преко 50 држава света (међу којима су и САД, Јапан и Немачка) и земља на коју отпада скоро 20 посто укупног светског БДП-а има далеко већи економски утицај на глобус од Русије, њена привреда је истовремено у већој мери интегрисана са Западом, односно високозависна од западних тржишта и трансфера технологија. Илустрације ради, кинеска економска размена са САД последњих година пела се и до 657 милијарди америчких долара (2021), а са ЕУ на око 820 милијарди (такође у 2021).

Зато је смањење енергетске зависности од Аустралије и САД приоритетни задатак за Пекинг и једна врста геополитичке неминовности у све напетијим међународним односима.

И заиста, већ је могуће наслутити да Кина намерава да поступи слично и када су у питању нафта и угаљ. Прошлог месеца након посете председника Путина Пекингу, руски "Росњефт" и "Кинеска национална петролејска корпорација" (CNPC), потписали су уговор о откупу 100 милиона метричких тона руске сирове нафте годишње за период од једне деценије – посао вредан око 80 милијарди долара.

И тај чин има стратешки значај, јер је увоз нафте из земаља Персијског залива за Пекинг врло ризичан, пошто су оне по правилу под јаким војно-политичким утицајем САД и "црно злато" у њима натоварено на танкере пролази кроз Ормуски теснац и Индијски океан којима доминирају морнарице кинеских геополитичких ривала: САД, Велике Британије и Индије.

Такође, Пекинг је недавно од Москве пазарио и 100 милиона тона угља, сматра се, за преко 20 милијарди долара, чиме се додатно удаљио од Аустралије, на коју је пре захлађена у односима (у 2019. години) отпало чак 38 посто кинеског увоза тог енергента.