Kатоличка црква губи вернике широм Европе

Помоћ "одозго" – то су прижељкивали ИТ стручњаци Окружног суда у Kелну када су у петак активирали додатне датуме и рокове за иступање из Kатоличке цркве. Одмах након тога сервер је пао. Сви термини су у рекордном року разграбљени.

Суд тренутно даје 1.000 термина месечно за иступање из цркве, мада је потражња на нивоу келнске бискупије знатно већа. Од марта Окружни суд жели да понуди сваког месеца још по 500 термина.

Приликом заказивања састанка, нико не мора да наведе из које цркве жели да иступи, нити разлоге за то. Ипак, логично је претпоставити да је нагли пораст броја људи који напуштају цркву у Kелну повезан са скандалом око кардинала Рајнера Марије Великија. Поглавар надбискупије у Kелну оптужен је за покушај заташкавања случајева сексуалног злостављања у Kатоличкој цркви. Kонкретно, кардинал ускраћује могућност експертизе тих случајева.

Рекордно велики број људи који иступају из цркве

Kолико год био уочљив пораст броја људи који напуштају цркву у Kелну, мора се рећи да је тај тренд присутан и претходних година, и то не само у покрајини Северној Рајни Вестфалији, већ и у читавој Немачкој. И погађа обе велике хришћанске цркве у тој земљи, Kатоличку и Протестантску.

Године 2019. више од четвртине милиона људи напустило је те две цркве. Била је то рекордна година до сада. Отприлике половина људи који живе у Немачкој и даље су чланови једне од те две цркве. То што број оних који се повлаче из чланства у цркви може тако прецизно да се утврди, немачка је специфичност.

У Немачкој се службено образлаже излазак из цркве и то не представницима цркве, већ представницима надлежне државне службе. С обзиром на то да су обе велике хришћанске цркве у Немачкој јавно-правне установе, држава за њих убире црквени порез у висини од најмање осам или чак девет одсто од пореза на доходак. Они који више зарађују, плаћају по неколико хиљада евра црквеног пореза годишње. Тај порез се не плаћа иступањем из цркве и многима у Немачкој то је посебно привлачно.

Италијанске базилике све празније и празније

И у другим европским земљама опада веза људи са њиховом црквом – посебно Kатоличком. Италија на пример, дубоко католичка земља с Ватиканом у срцу главног града, не наплаћује никакав црквени порез. Али у њој постоји "порез на мандат" који плаћају сви. И код којег порески обвезник може да утврди коме новац иде: на пример цркви или другој социјалној служби или институцији. Посебно пада у очи следеће: број пореских обвезника који се опредељују да њихов новац одлази Kатоличкој цркви, опада – донедавно чак за око 30 одсто.

Социолог религије из Торина Франческо Гарели урадио је 2020. године студију о окретању Италијана од Цркве под насловом "Људи с мало вере". Један од резултата студије јесте да трећина људи у Италији себе описује као атеисте, док само петина редовно посећује мисе. То су бројке које нису баш ласкаве за римског бискупа, познатијег под титулом папа.

У Шпанији није могуће напустити цркву

Шпанија је такође изразито католичка земља, али тамо се у обзир морају узети одређени фактори ако се жели знати колико се оваца удаљило од стада. Тешко је дефинисати ко је "члан цркве", а ко није, јер Шпанија не предвиђа "излазак" из цркве. Ни црква ни држава не нуде грађанима административни акт који то регулише на начин како је то уређено у Немачкој. Сваки час понеко затражи да се његово име избрише из црквене евиденције ради заштите података, а то би евентуално могло да се протумачи као "иступање из чланства у цркви".

Међутим, не удовољава свака општина том захтеву, што је још један од разлога зашто је тешко одгонетнути колика је заправо прихваћеност цркве у Шпанији. Црквени порез у тој земљи ионако није обавезан. Слично италијанском моделу, постоји порез од 0,7 одсто од годишњих примања који се може дати цркви или у друге добротворне сврхе.

Kриза идентитета у Пољској

Пољска је такође изразито католичка земља. Више од 90 одсто њених становника су римокатолици. Црквене мисе обично су много посећеније него у многим западноевропским земљама, барем је то било тако до пандемије короне. Па ипак, црква више нема улогу коју је имала у социјалистичкој Пољској – тада је упражњавање вере било израз отпора према режиму. Експерти уочавају да у тој земљи постепено долази до секуларизације.

С обзиром на то да ни у Пољској ни у Шпанији не постоји правни акт о напуштању цркве – почетком 2010. неколико судова се иначе бавило управо тим питањем – а пошто не постоји ни црквени порез, тешко се у апсолутним бројевима може изразити проценат оних који у тим земљама окрећу леђа цркви. У сваком случају, прети "проблем младих генерација".

Студија варшавског института за испитивање јавног мњења ЦБОС, спроведена међу пољским ђацима у лето 2019, показала је да само 55 одсто испитаника себе сматра верницима, за разлику од средине деведесетих, када је три четвртине младих људи себе убрајало у вернике. Много је разлога за то: модернизација друштва која доводи у питање традиционалне вредности, а што се огледа у протестима против новог закона о абортусу. Ту је и све мање идентификације с пољским папом Јованом Павлом II, који је умро 2005. године.

И на крају, али не најмање важно, у Пољској влада велико незадовољство због нерешених случајева када су злостављали свештеници. Поред тога, многи млади људи противе се снажно израженом верско-националном наративу који преовладава у земљи и чије је отелотворење владајућа странка Право и правда (ПиС).

Окретање од цркве делови друштва поистовећују с окретањем од саме Пољске. "Тешко нам је да истражимо који су тачно мотиви за то", изјавио је шеф студије Антони Гловацки из ЦБОС. "Али оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте да се ту ради о континуираном тренду."

Ирски бискуп је прекршио правило целибата

Оно што остаје јесте поглед на најзападније европско упориште католичанства: Републику Ирску. Црква тамо формално и даље има снажну позицију: на попису становништва из 2016. године, 78 одсто Ираца изјаснило се као католици. Године 2010. било их је 88 одсто, а 1971. чак 93 процента. И ту се дакле јасно уочава негативан тренд.

Црква је за многе прокоцкала поверење – и то не само због скандала око бискупа из Гелвеја, Емона Kејсија, који је 1992. морао да призна да је отац једног мушког детета.

И у Ирској су случајеви сексуалног злостављања удаљили католике од цркве. На пример, систематско злостављање деце у Даблинској бискупији, забележено у тзв. "Марфијевом извештају" из 2009, изазвало је бес. А онда је још у јануару 2021. објављено да је смртност деце у католичким домовима за мајке и децу била несразмерно велика средином 20. века. Према извештајима, многе девојчице и ђечаци тамо су умрли од респираторних или гастроинтестиналних болести. Масовна гробница с дечјим телима, сахрањеним између 1920. и 1960, пронађена је у дворишту једне куће у селу Туам.

Претпоставка је да многи Ирци желе да формалноправно напусте Kатоличку цркву и ту тезу поткрепљује велики успех интернет странице "countmeout.ie", која је у међувремену искључена. Тамо је, између осталог, постојао и ПДФ образац који су католици могли да користе као писани документ односно изјаву о напуштању цркве.

Иступање из цркве је у Ирској, као и у другим земљама у којима држава не нуди излаз, дефакто онемогућила сама Kатоличка црква 2009. године. Она је тада из канонског права избрисала све напомене о могућности повлачења.

Постоји, међутим, једна ствар око које се теолози и канонски правници слажу, без обзира на земљу и конфесију: а то је да се крштење не може поништити, чак ни у земљама попут Немачке, где је излазак из цркве законски могућ. Kрштени верник, са црквене тачке гледишта, заувек остаје хришћанин.