Слобода на интернету претворила се у идеологију, а Руси се најбоље сналазе

Да ли више информације води до више слободе? Била је то илузија, одговара британски новинар украјинског порекла Пјотр Померанцев у књизи "То није пропаганда" (Фабер & Фабер, 2019), описујући интернет као простор "где у мрачним и влажним угловима тролови муче своје жртве". На примеру идеалиста као Људмила Савчук, преко трезвено моралног Срђе Поповића, до потпуно аморалних Најџела Оукса и Александра Никса ("Кембриџ Аналитика"), Померанцев пише књигу о истини не више као продукту контроле, већ дизајна и креативности.

За почетак, Померанцев не пише о јавним медијима. Делимично, онолико колико су професионалне новинске куће део онлајн комуникације.

Он посматра укупни информацијски пакет на глобалној мрежи електронских саобраћајница, о томе како интернетске истраживачке агенције, некад блиске државним владама, некад против њих, али увек по тржишном принципу понуде и потражање, креирају групне идентитете на друштвеним мрежама.

Померанцев пише о онлајн фалангама за брзи распоред, о легијама аватара чији је посао да велике речи као "слобода", "напредак", "демократија", "воља народа" подрже у оптицају, али истовремено испразне од садржаја. Информација више не служи утврђивању чињеничног стања, она га ствара.

"Формула је једноставна: Интернет је отворио неслућене просторе слободе. Та слобода је постепено запоседана од стране камуфлираног политичког фактора. Слободна информација је трансформисана у стратешку комуникацију, а она је у наставку постала идеологија. Свака нова идеологија је у суштини нови језик, а Руси тренутно боље говоре тај језик од свих осталих", каже Померанцев.

Оно што је некад био Хладни рат, сад је информативни рат. Али то је софистичка клопка за Запад, закључује Померанцев.

Запад је Хладни рат водио јавно и радо, чак и победио у њему. Али што се тиче информативног рата, западни актери не могу чак ни да признају да он постоји, јер кад би потврдили да постоји, то би значило да и они учествују у њему, да су га чак повели против Руса пре него Руси против њих.

Како победити у рату који службено не водиш? Како изгубити у рату који не водиш, то је јасно, Слободан Милошевић је показао како се то ради. Али обрнуто, и још таквих димензија...? 

Можда да се Руси мало стрпе са злоупотребом простора слободе на интернету, док и Запад не достигне њихову вештину манипулације?

Како победити у рату који не постоји?

Ако се занемаре кратки моменти кад се врти у кругу, Померанцев је написао узбудљиву, документарну, динамичну књигу. За новинаре и јавне медије, за људе који још верују да постоји истина, да постоје добри и лоши политички системи, или да егзистирају чињенице независно од интерпретације, то је чак врло потресна књига.

Људи које је интервјуисао су стварне особе под правим именима. У моралном смислу, није их штедео, ни њих, ни себе.

Код руске новинарке Људмиле Савчук етичка позадина је неупитна. Она се 2015. убацила у руски Главсет у Санкт Петерсбургу, са намером да раскринка манипулативне методе. Њен први шок је био у апсолутној обичности те институције, коју не воде ни тајне службе, ни пропагандни гуруи, већ бивши новинари. Однос према "послу" је сув и неузбудљив.

Хијерархијски су најнижи "коментатори" који се јављају испод текстова на порталима јавних медија. Степен више су они који се баве социјалним мрежама. Изнад њих су уредници који деле задужења - кога растурити, коју чаробну реч изабрати, коју емоцију подебљати.

Савчук је била киборг "Кантадора", тип мистичне исцелитељке и Баба Ванге. После два месеца, "Кантадора" је отишла, након што је копирала материјал и свима - Русији, Западу, свету - открила механизме интернет-манипулације. Очекивала је медијску експлозију. У најбољем случају, добила је равнодушност.

Питала се, пре него што је доживела нервни слом и прошла кроз психо-терапију, зашто Запад нешто не предузме против Русије која свесно користи услуге таквих агенција?

"У Вашингтону су слегали раменима", каже Померанцев. Јер прво, "то није ништа ново, то радимо и ми". Друго, "тешко је доказати да Главсет стоји у уговорном односу са владом у Москви". И треће, ко није знао, "лаж у принципу није илегална ствар".

Већина других који се појављују код Померанцева припадају типу оператера, организатора курсева о кориштењу политичких потенцијала инернета. Поставе систем рада, пренесу "know-how" и оду даље.

Срђа Поповић, или револуција с оне стране добра и зла

За Померанцева је апсолутно главни "smooth operator" тог типа Београђанин Срђа Поповић из покрета Отпор!, сада руководилац CANVAS-а (Centre for Applied Non-Violent Actions and Strategies), смештеног у кубусу на Новом Београду "између фризерског салона и пекаре".

Померанцев: "Ту Срђа и четири запослена компилирају мануеле за ненасилне директне акционе кампање, који се скидају с компјутера на десетинама хиљада адреса широм света, одатле се организују радионице и Харвардски курсеви који учесницима омогућују да положе испит о томе како срушити диктаторе без испаљеног метка. (...) Његове методе су можда ненасилне, али нису за профињене. Срђина вера у ненасиље не долази толико из пацифизма, колико из калкулације. Његова полазна тачка је: Режими имају све полуге насиља у својој руци. Оно са чиме такви режими не излазе на крај, је мирољубива маса на улицама, пуна хумора".

Диктатуре и аутократије се данас руше смехом. Ништа против тога. И сама бих, да сам била у Београду 1995-2000 била код Срђе у Отпору!. То је потребно да се каже да се ова рецензија не би претворила у приватно цинкарење једног, по Померанцеву глобално најутицајнијег оператера "ненасилних директних акционих кампања". Кад таква професија већ има глобалну конјуктуру, онда није лоше да један Србин спада у њен врх!

"После 2000, Срђина слава у свету се ширила", каже Померанцев. Азија и Латинска Америка, Источна Европа и Блиски Исток, Зимбабве и Белорусија. Тренирао је активисте у Грузији (Револуција руже), Украјини (Наранџаста) и Ирану (Зелена). Држао је радионице у Египту, Тунису и Сирији, направио блуепринт оног што је касније постало познато као "Арапско пролеће".

Мартин Зелнер, главна личност аустријско-немачких Идентитерних, модерне, праве, инелигентне, опасне деснице, користи Срђине приручнике о дизању духовитих револуција. Не само то, већ преко Померанцева шаље поздраве Срђи, захваљује колико му методолошки дугује.

Најкасније ту је Срђи морало сванути да је, стварајући уџбеник духовитог државног преврата на техничком носачу интернета, створио општи тип аморалног монструма у политици. Његов став је, онако како га цитира Померанцев "Није ме брига ко је диктатор, ја дајем знање народима у руке како да га се ослободе".

"Али шта ако и диктатори и аутократе, државе и владе, екстремне политичке идеоологије, такође науче да користе Срђине позоришне методе, али са супротним циљем - да остану на власти, да неутрализују протесте? А управо је то процес који се догађа широм света", каже Померанцев.

Читава либерална демократска архитектура се руши, зато што је Срђа Београђанин смислио како се дижу револуције с оне стране добра и зла. Сад Срђу, каже Померанцев, зову и у проверено демократске земље да тренира њихове активисте. Не како се руше диктатори, то знају, већ како да одбране демократију од властитих политичара, који су схватили да уз помоћ интернета могу увести аутократију, а да се она ипак зове либерална демократија!

"Кембриџ Аналитика", хидра из интернетског пакла

У Срђину одбрану се може рећи да он није свесно поставио један потенцијално аморални систем, нити су аутори згодних и корисних проналазака кроз историју икад задржавали суверенитет над употребом властитих креација. Помислите на нуклеарну енергију, на комунизам, или управо сад на социјалне мреже, и све ће бити јасно.

Неки ће рећи да "проналасци" Срђе Поповића падају далеко испод цепања атомског језгра, комунизма или интернета, али они су у стварности једнако далекосежни, јер стварају представу да је слобода могућа без одговорности, онако као што је секс могућ без љубави.

Исто тако, није јасно зашто је Померанцев изабрао Срђу Поповића да на њему статуира глобални пример најуспешнијег интернетског оператера ничеанског типа, кад књигу завршава управо са двојицом директно и свесно неморалних енглеских оператера, Најџелом Оуксом (Nigel Oakes) и Александром Никсом (Alexander Nix).

Оукс и хронлошки долази пре Срђе. Још крајем осамдесетих је Оукс кренуо у бизнис стратешке комуникације. Његова полазна идеја је била: Реклама се прилагођава корисницима, то је познато. Али, да ли има обрнутих искустава, да се корисници бихевиоралним техникама прилагођавају реклами?

Интересантно, чуо је у компанији код које је почео, "Сачи енд Сачи" у Лондону, тако директно и прецизно то још нико није формулисао.

И Оукс је кренуо у формулисање принципа креирања нове стварности. Најпре је основао фирму "Strategic Communication Laboratories", "за продавање чоколаде", а онда јој с временом додао политички портфолио - како навести људе да излазе на изборе, како да гласају, за кога, шта да мисле, која је чаробна реч.

Пре дванаест година се Оуксу придружио Никс, у наставку одвојио политички део компаније, назвао је "Кембриџ Аналитика" ("да се импресионирају неуки амерички клијенти како то има везе са Кембриџом") и пакао социјалних мрежа је постао стварност.

Никсови „тролови" су марширали интернетским стазама и богазама, скупљали на хиљаде наизглед ситних информација о корисницима и од тога стварали "психографске" моделе као кључеве уласка не у нечију свест, то је лако, већ у подсвесно, у "ид"/"оно". Фројдијанска шема психо-структуре личности је постала атомска бомба.

Срђа је био бољи, он је барем почео морално.

Да ли је неутралност универзална категорија?

Пјотр Померанцев (1977, Кијев) је новинар, продуцент, држи курсеве на угледном лондонском ЛСЕ институту, саветник је (не само) британског парламента у сектору стратешких комуникација. Он је, амбивалентно речено, истрениран да препозна да ли неко манипулише у име добра или зла.

Своју прву књигу "Ништа није истина и све је могуће" (српски превод 2015, Лагуна) написао је после деценије рада на московској телевизији. У другој, "This Is Not Propaganda", прати глобалну трансформацију некад грубе медијске пропаганде у модерну генетску манипулацију истине.

Померанцев је "квалификовано неутралан" што значи максимално могуће неутралан према свим странама, у ситуацији емотивне припадности једној. Кад рецимо каже да руске фабрике тролова манипулишу туђе јавности, одмах дода да те исте методе данас користи и Запад - али тако што их је преузео од Руса.

Али од кога су те методе преузели и усавршили Руси, остаје у граматичком пасиву "радило се и пре", иако имплицитно он ставља до знања да је хладноратовски Запад био авангарда манипулативних техника јавности "у име добра".

Проблем су сви, каже Померанцев, једино што су неки већи проблем од других. Трамп лаже све у шеснаест уз пљесак своје твитер базе - али он је то научио од Руса данас, а не од Си-Ен-Ена деведесетих година!

Изврсна књига која описује мрачну макијавелистичку реалност у којој су се нашла модерна друштва, при чему аутор понекад личи на човека који планира истребљење змија у суседном селу, док сам умире од уједа отровнице из властитог села. 

Речник стратешких информација у простору социјалних мрежа и онлајн медија:

Ботови: Аутоматизоване персоне социјалних мрежа. "Глупи роботи" који бацају удицу док се не улови особа са аутентичним онлајн идентитетом.

Capilarity/Капиларност, на српском још можда најбоље превести као "прокрвљеност". Означава стање у коме се неким динамичким импулсом са стране иницира ширење мреже аутентичних онлајн идентитета око једне идеје.

Cyborgs/Киборзи: Чувари, или пастири ботова ("bot herders"). Прави људи, професионални оператери друштвених мрежа, који ступају на сцену кад се реална особа упеца на неки од ботова, може их бити и преко сто, које они надгледају. У принципу риболовци који не једу рибу, већ је кондиционирају и враћају у комуникативне струје.

Чаробна реч: Ефектна реч, емотивно фиксирана, која се користи као динамички импулс за ширење група и мрежа у социјалним медијима. Најближа ономе што су некад били слогани на политичким плакатима, једино што сада није организована хијерархијски, већ латерално, у равнини, пипцима тражи и регрутује истомишљенике.

Најнижи могући именитељ/the lowest common denominator: Термин из приручника Срђе Поповића о производњи већине за ненасилно рушење диктатора. На пример, како људе који воле псе и људе који мрзе псе довести до тога да заједнички сруше диктатора који воли мачке. 

Истина: То је лако. Сви електронски индуковани актери говоре истину након што су је прво створили. У суштини, нико више нема потребу да лаже.

Sock puppets/крпене лутке: Сајборзи који су се убацили у онлајн групе стварних људи. "Embedded cyborgs", "спавачи" који чекају да их активира чаробна реч.

Тролови/Фарме тролова: Сноп ботова, сајборга и крпених лутки организованих у једном функционалном систему са јасним циљем. Термин "фарме тролова" је скован на Западу као специфична одредница за руски ИРА, Internet Research Agency/Главсет из Санкт Петерсбурга, али у међувремену има шире значење.

Стратешке комуникације: Ситуација у којој се политичка порука више не прилагођава циљаној публици, већ се потребна публика ствара и креира према политичком циљу. Стратешке информације су роба на продају. Немају више везе са шпијунским подацима о тенковима и војном распореду, већ са тиме шта стварни корисници интернета наручују, читају и комуницирају у онлајн контактима.