Тренирање строгоће у јапанским школама

По друштвеним мрежама последњих година, праћени хвалом, круже снимци јапанских ђака који вредно и уредно чисте своје учионице, не препуштајући тај посао теткицама.

И уопште, Јапанци су познати по педантном одржавању чистоће и изузетној дисциплини.

Чувени су, рецимо, снимци са Светског првенства у фудбалу у Русији 2018, где су и економи и навијачи јапанске репрезентације по завршетку мечева темељно поспремали свлачионице, односно трибине, чинећи да оне изгледају као да су биле потпуно нетакнуте.

Хит су и видео-клипови у којима стотине јапанских ђака у савршеној хармонији, под конац изводе фигуре налик онима на слетовима омладине или церемонијама отварања Олимпијских игара.

Међутим, та сјајна дисциплина и самоконтрола, односно, васпитање којим се они постижу, имају своју другу, мрачну страну о којој се мало зна ван Јапана. Она се огледа у малтретирању деце и гушењу њихове личности густом мрежом крутих школских правила, као и у великом друштвеном конформизму, односно, одсуству критичког мишљења и иницијативе у деловању код јединки које су одгајане у таквом, ригидном образовном систему.

Престрога правила

У протеклих неколико година у самом Јапану, као о горућем друштвеном проблему, расправља се о питању престрогих и неретко бизарних школских правила, која асоцирају на милитаризам, па чак и на садистичко иживљавање.

Рецимо, немали број основних, нижих и виших средњих школа у Јапану регулише дужину, облик и боју косе својих ђака и исте тера да школске униформе носе и викендом у приватном животу, ако се удаље од куће или се заједно друже. Школе која инсистирају на томе да се деца не смеју фарбати чак траже да ђаци чија боја косе одступа од у Јапану најчешће, тамно црне, поднесу потврду издату од стране фризера да су им власи природно светлије.

Куриозитет је да једна приватна школа у префектури Ћиба, недалеко од престонице Токија, забрањује својим ђацима употребу фена после спортских активности, јер он може учинити да коса посветли.

Штавише, поједине образовне установе одређују и боју веша коју ђаци могу да носе приликом часова физичког васпитања или на рекреативној настави.

Познати су и примери где су школе чак забрањивале разговор међу ђацима током одмора, одређивале број минута који сме да се проведе у тоалету током трајања часа, па чак и количину папира која сме да се употреби током нужде.

Даље, пуно јапанских школа од деце траже да носе сукње и кратке панталоне зими, и при том им забрањују дуге, топле чарапе, односно хеланке и хулахопке - све зарад челичења, без обзира на то што деца обољевају од прехлада и хроничних упала бешике.

Једна јавна школа у граду Фукуока чак забрањује ношење ципела и чарапа у згради, што се односи и на зиму. С друге стране, поједине школе лети бране наношење креме за сунчање и налажу ношење блуза са дугим рукавима и по највећој врућини.

Дискриминација на основу физичких карактеристика

И док правила о томе да деца не смеју да носе шминку или фарбају косу можда имају неку логику, у смислу, да се, поред инсистирања на униформности, тиме од ђака захтева да се посвете учењу а не размишљању о свом изгледу, одредбе које постоје у појединим школама да боја косе мора бити тамно црна (како је то природно случај код огромне већине Јапанаца) у пракси може да значи дискриминацију деце странаца и деце из мешовитих бракова.

Поклич протеста против ирационалних школских правила у јапанским медијима заправо је изазвала тужба за претрпљену душевну бол осамнаестогодишње девојчице из места Хабикино у префектури Осака чија су оба родитеља Јапанци али природно има смеђу косу, и коју је школа, основана од стране локалне управе, под претњом избацивања, натерала да се офарба у црно, како се не би разликовала од других.

Тај процес против локалних власти префектуре Осака, у којем је од њих тражена одштета од 20.000 долара, покренуо је лавину сличних сведочења у медијима у којима су се смеђокоси ђаци жалили да су их школе принудиле да се офарбају у црно упркос томе што имају политику да не дозвољавају такав захват над косом, под изговором да својом бојом косе кваре јавни морал и изазивају пометњу у заједници.

Чињеница да због забране фарбања део јапанских школа након уписа прегледа косу својих ђака користећи одговарајућу скалу боја и притом записује измерене вредности како би касније на објективан начин могле да утврде да ли су та деца прекршила поменуту забрану сама по себи је фасцинантна.

Исто важи и за обичај у којем неке образовне установе држе регистар с именима деце која имају природно смеђу косу како она не би пала под сумњу да се фарбају. Осим у отвореним претњама искључењем из школе, елемент присиле видан је и у пракси када наставници, на пример, траже од ђака који полазе на екскурзију да отворе пртљаг како би се уверили да је веш који носе на пут искључиво бео, у складу са школским правилима.

Таква пракса, осим што представља задирање у приватност која је у већини земаља света, нарочито оним које се сматрају демократским, једноставно незамислива у 21. веку, даје и простор за разне врсте манипулација, па и сексуално малтретирање.

Неке школе, рецимо, имају правило да деца морају да носе кожну обућу или торбе одређене боје и облика, униформу одређеног произвођача, што све омогућава усмеравање новца родитеља на рачун фирми које су блиске са руководством школе.

Родитељи се жале и на непријатне ситуације у којима су њихове ћерке морале да покажу грудњак или задигну сукњу на тражење мушког наставника да би он проверио боју њиховог веша.

Мотивација иза гвоздених правила

Јапан је друштво у којем старе конфучијанске вредности друштвене хармоније и колективизма, односно, на нивоу јединке - скромности, неистицања и прилагођавања окружењу, упркос сада већ дуготрајној вестернизацији која диктира већи индивидуализам и шире личне слободе, и даље имају тежину, па се од деце тражи да што је могуће више затоме порив да се разликују од других, утопе у средину и повинују диктатима друштвених ауторитета (у овом случају - наставника).

Тиме се код деце жели створити дух заједништва и јединства, као и послушност и дисциплина, који ће се касније пренети на предузећа, јавне и државне институције, те допринети бољем реду и миру у држави.

Уравниловка у школама, која се остварује кроз ношење униформи и правила у вези личног изгледа, наравно, има и функцију ублажавања зависти коју може да изазове економски диспаритет између породица, који често уме да се преточи у гардеробу ђака. Код једног броја школа, нарочито оних приватних, присутан је још један мотив - оне инсистирањем на очувању старих, строгих правила желе да остваре утисак да имају дугу традицију, те изграде или одрже углед моралне, елитне институције и тако привуку имућнију и друштвено боље прилагођену клијентелу.

Традицонални самурајско-конфучијански одгој и остаци милитаристичке индоктринације

Проблем је, међутим, што иза те традиције која снажно наглашава дисциплину, униформност и идентичност, заправо, стоји јапански милитаризам и империјализам с краја 19. и почетка 20. века, када је утемељен модерни, централизовани школски систем у Јапану.

Мада је он организационо пратио западне узоре, деца су учена конфучијанским и самурајским вредностима лојалности и саможртвовања цару и држави и индоктринирана догмом да је њихов народ божанског порекла - школе су биле свесно коришћене за подизање држави послушних грађана и будућих војника који ће себе жртвовати на олтару отаџбине, чија је судбина била, веровало се, да загосподари Азијом.

Нарочито у време Другог светског рата деца су, на пример, понегде присиљавана зими да долазе у школу боса или да у учионици седе полугола, како би се челичила и учила трпљењу физичких и психичких непријатности, односно, припремила за одрицања која тек предстоје.

И у породичном васпитању деце све до почетка овог века одржао се традиционални конфучијанско-самурајски модел стоичког одгоја у којем се њима забрањује да се жале и плачу, исказују и најмању себичност, те тражи да беспоговорно следе родитеље и друге ауторитете, вредно и послушно уче и раде.

Може се рећи да такав захтеван и, неретко, хладан одгој, уз строги школски систем који је прожет сталним морализирањем и опомињањем на правила и самоконтролу, с једне стране подиже добро васпитане и вредне јединке, али с друге стране продукује и пуно инхибиране, несигурне деце, која су повучена и пасивна, те имају озбиљних проблема у комуникацији са људима и самосталном обављању радних задатака.

Он нарочито ментално слама децу која не могу да се прилагоде константном ужлебљивању и спутавању и одговоре великим очекивања у вези успеха у школи, али и генерише истраумиране јединке које (погрешно) верују да, као што су оне доживеле груб и строг одгој у раној младости, тако и оне треба да тврдо поступају са својом децом и ђацима.

Пошто је Јапан последњих година захватио талас либерализације у којем се мењају традиционалне форме живота и рада и настоји створити друштво које се хуманије односи према појединцу а проблем нехуманих школских правила је у жижи интересовања медија и невладиних организација, за очекивати је и да ће строге одредбе јапанских образовних установа, које подсећају на режим у војсци или заповести пуританских религиозних група, у догледно време постати епизода из прошлости.