Пут у пакао је поплочан добрим намерама

Један философ кружи Европом. Бернард-Анри Леви, француски писац и политички инфлуенсер, кренуо је на турнеју по Старом континенту са монодрамом "Looking for Europe". Између 5. марта и 21. маја, Леви 23 пута испоручује сат и три четврт манихејског говора о левој прогресивној интелигенцији, те свима другима који су фашисти, нацисти или њихове несвесне слуге. Ако се Леви и занемари као особа, остаје парадигма "небеске Европе" у борби против тривијално реалне. Зато се он не сме занемарити.

Философ Леви, име је програм. Али то је сличност која се појављује само у српском/хрватском језику и нема везе са старозаветном етимологијом тог презимена.

Ипак, како би се избегле нејасноће лексема и флексема у српском језику, кад је "Леви", кад су "леви", кад се мисли на особу, кад на идеолошку групацију или интелектуалну мисао, Леви ће се у даљем тексту означавати акронимом "БАЛ". Увреда није, јер се тако зове и његов службени сајт, БАЛ.

Прошлог понедељка БАЛ је гостовао у Бечу на сцени Театра "Акцент", да каже шта мисли о премијеру Курцу, који, као "мали популистички принц" ради за фашисте. Да ли Курц зна да је фашиста, или се несвесно нашао на тој странпутици, то је сад код БАЛ-а отворено – он даје само поетске смернице, а на публици је да ствар доведе до прозног краја.

У Беч је БАЛ допутовао из Амстердама, даље продужио за Шпанију, у понедељак наступа у Барселони, Каталонија, да каже шта је "европскији" принцип – опредељење народа, или државна сувереност. У петак је у Кијеву, да каже шта мисли о Путину; 10. априла у Будимпешти, да каже шта мисли о Орбану.

У позоришном наступу, БАЛ је борац, ратник, генерал који води у рат, интелектуални милитариста који презире мирнодопске компромисе. У две речи, он је Велики инквизитор главом и брадом, да употребимо једну метафору Фјодора Достојевског из "Браће Карамазова".

Тек сад се може поставити главно питање због којег је вредно истрпети скоро двосатне муке БАЛ-ове монодраме, написати текст о томе, па се још надати да ће се наћи и читаоци.

Питање гласи: како се лева прогресивна мисао претворила у Великог инквизитора данашње Европе? Кад су се то "прогресивни" претворили у напорне диктаторе људског духа?

Бакир Хусерл Изетбеговић

У монодрами "Looking for Europe" БАЛ игра самог себе док седи у хотелској соби у Сарајеву, негде тамо 1994. и на молбу Алије Изетбеговића спрема политички говор.

У Босни се брани Европа, Босна је она хуманистичка граница на коју су стали босански муслимани бранећи је од напада антиевропљана... с које оно стране?

БАЛ спомиње Милошевића, али ипак води рачуна да не спомене Србе у било ком граматичком контексту где би фукционисали као именице и придеви агресивних намера.

Чак и он зна да ствари нису тако једнозначне и да се "одбрана Европе у Сарајеву" може поставити или као судски предмет о почињеним ратним злочинима, или као поетска слобода.

У сваком другом погледу, синтагма о "одбрани Европе у Сарајеву" нема снагу ни као политички наратив, ни као историјски модел, ни социолошки оквир, а богме би и по философији требало добро прочепркати да се стане на солидно тло.

Успут, док егзалтирани БАЛ на сцени, глуми БАЛ-а на амфетаминима у соби сарајевског хотела, телефон непрестано звони и прекида га у раду.

Некад су то пријатељи, као Салман Ружди, некад "непријатељи" као аустријска шефица дипломатије Карин Кнајсл, чији уред зове БАЛ-а да објасни зашто је министарка звала Путина на свадбу.

Некад као зову организатори са информацијом да се међу публиком у Театру "Акцент" налазе Роберт Менасе и нобеловка Елфриде Јелинек. Менасе је заиста седео у дворани, и то одмах иза новинарке РТС-а. Што се Јелинекове тиче, нико је није видео; ако је и била, добро се прерушила.

Из горе реченог је јасно да концепт БАЛ-ове монодраме стално прелази границу између фикције и реалности, прошлости и садашњости, факата и емоција, а све са циљем да се покаже како фашизам постепено преузима данашњу Европу, јер су европске политике пропустиле моментум да Европу одбране у Сарајеву.

И зато данас Бакир Изетбеговић води добру политику "јер има чело Едмунда Хусерла". То је, отприлике, као кад би се рекло да БАЛ пише лошу метафизичку поезију зато што има рупицу на бради као Радован Караџић!

Последњих двадесетак минута је посебно напорно за слушање јер се БАЛ губи у невезаном стакату набацивања имена из две и по хиљаде година европске историје. Тај заглушујући "name-dropping" лебди у сали као предуго финале лоше симфоније – Хусерл, Хајдегер, Малер, Моцарт, Кафка, Томас Бернхард, Ниче, Макрон, Грци, Зевс, Бик, отмица Европе, амфетамини, Кант, Шиле, Камиј Клодел, Рихард Штраус, Данте...

Ево како аустријска агенција АПА завршава свој извештај о наступу БАЛ-а у Бечу: "Неконтролисана вербална река на крају се излила из корита. Финале пуно патоса, из позадине потпомогнуто видео-пројекцијом природних катастрофа. Олује, лавине и цунами уништавају све пред собом, гутају творевине људског заједништва. У религијској апотеози философ БАЛ позива Европљaнe на јединство. Авај, за то је касно, о како касно! Ко је од ове вечери очекивао логичне аргументе, кохерентне мисли, идентификацију реалистичних излаза из европске кризе, тај је из сале изашао горко разочаран. 'Looking for Europe'? Као интелектуални извиђач је Бернард-Анри Леви глатко заказао."

Најбољи борац свог непријатеља

Одмах се види који проблем Европа има са БАЛ-ом. За европску интелектуалну левицу, чији је он главни, или један од главних представника, он се у овој турнеји претвара у неподношљиво оптерећење. За популистичку десницу он је ридикул који на њихову жалост и даље располаже изврсним политичким контактима.

За наднационалну интелектуалну левицу БАЛ се у току ове турнеје на њихове очи претвара у главног борца њиховог непријатеља – националних држава.

Роберт Менасе, ватрени Аустро-Европљанин, недавно је у име властитих уверења фалсификовао цитате Валтера Халштајна, првог председника Европске комисије (тада још Европске економске заједнице), и због тога имао великих проблема у овдашњим медијима, толико да се на крају јавно извињавао. Али чак је и он на представи у Театру "Акцент" одавао слику нелагоде, као човек кога је управо избламирао члан породице, и то не једном, него никако да стане!

Са своје стране, интелектуална десница би исмејала БАЛ-а, ништа лакше после ове турнеје, али он је оно што се зове "морална фигура", симбол европског историјског духа. Формално он то улогу и даље испуњава – док ћути.

Ударити на БАЛ-а је као ударити на споменик. Зато би левица да он што више ћути, а десница да што више прича.

Ту негде метафора Великог инвизитора постаје упитна. У сат и три четврт БАЛ меандрира по дугој европској историји, али свеједно нуди кусу поруку – с једне стране ми, лева наднационална интелигенција, с друге стране ви, фашисти националистичког типа. Између ништа.

Пошто БАЛ не толерише сиве зоне, прелазна решења и половичне победе, његов Велики инквизитор је лишен етичке напетости коју поседује тај лик у роману.

Велики инквизитор Достојевског је макијавелистичка особа, комплексни аморални мислилац. То је карактерни тип по коме је после Орвел створио лик О'Брајана у "1984", или актуелно Уелбек Ректора Редигера у "Потчињавању".

БАЛ као Велики инквизитор не поседује истанчани паклени шарм великих литерарних предложака. Он није ни арханђел Михаило, ни мефистофелски карактер. Он је само телефонски именик који се разболео од логореје моралног императива.

Укисељено пиво

И поред свега, БАЛ остаје релевантан као персонификација главног уверења европске интелектуалне левице – да је наднационално у етичком смислу без алтернативе, а да је национално архаично, деструктивно, злонамерно, ограничано, опасно и, јасно, фашистичко.

Mon dieu, па Французи су били ти који су на уставном референдуму 2005. први зауставили трансформацију ЕУ у државну асоцијацију! Али можда би и тај резултат (55,7 одсто против) испао другачији да се Европа одлучније бранила у Сарајеву.

БАЛ-ова турнеја завршава у Паризу, тачно дан уочи европских избора за Европски парламент. Боље да га зауставе раније, јер би резултат могао испасти још више у корист евроскептичних партија.

Зашто? Па зато што је оно што он ради евросептично – или мислиш као БАЛ, или си Хитлер из малог сокака.

Пошто ово може некоме изгледати превише лично, ево на крају кратког безличног описа којим је методама БАЛ дошао до својих категорија које смо слушали у проповеди од сат и три четврт, збијени у сали као први хришћани на тајном састанку.

Прво, он користи теоретски концепт америчко-мађарског семиотичара Томаса Себека (1920–2001). Да не гњавимо, али минимум је неопходан. Уобичајена класификација семитоског "знака" (речи, предмети, слике, писмо, цвет...) подразумева поделу на еикон, индекс и симбол. Себек је ту шему проширио са три додатка, један од њих је категорија "имена".

Конкретно, кад БАЛ крене у финални "name-dropping" у својој монодрами, он заобилази читав културно кодирани простор у ком се "знакови" везују за оно што значе. Тиме се "знаци" аболирају од моралне обавезе да нешто представљају и постају само "инокосна" имена.

Заобилази се смислено цитирање, нестају логичне везе, брише се референцијалитет историје.

Остају лепа имена, Бетовен, Моцарт, Шиле, Данте... А како ментална мапа Европе досеже у пети век пре Христа, онда се скупило јако пуно имена.

Други метод који БАЛ користи долази из религиозних обрачуна у 16. и 17. веку.

До рађања протестантизма (1517) римска хришћанска теологија је грехове делила у две групе – praecepta и consilia. Ово прво, praecepta су преступи који су санкционисани као грехови. Не смеш, јер је грех, и тачка, ако те не казни Бог, казниће те црква, спалиће те инквизитор, чак и мали.

Ово друго, consilia, су били, тако, разумни савети – немој пити превише, немој варати на ваги, немој се кинђурити, немој да играш по свим свадбама. Немој, али ако то ипак учиниш, нема санкције.

Протестантске цркве су consilia пребацили у praecepta. У резултату, све је постало тежак грех, више није било сивих зона. Тај процес није био карактеристичан за Лутерову или Англиканску цркву, али јесте за Калвинистичку и за протестантске секте које су историјско језгро данашње САД.

Оно што је некад радио Калвин у религији, сад ради БАЛ у политици. Нема више consilia, сад је све тежак политички грех. Ако писнеш нешто против наднационалне левице, ти си фашиста. Ако сматраш да се са Путином треба договорити, онда си криминално наиван. Ако ти Себастиjан Курц не иде на живце, онда си неонациста. Ако кажеш да Бакир Изетбеговић не личи на Хусерла, онда си српски националиста.

Историја је забележила анегдоталну изјаву једног савременика из времена западне шизме. Према њему, "кад би Калвин ушао у собу, и пиво би се укиселило".

Добро да после БАЛ-ове монодраме нисмо отишли на пиво.

Број коментара 13

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
21° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво