Дуга рука националне државе

Рећи да су земље Вишеградске четворке (Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка) највећи опонент Ангеле Меркел је политички коректна верзија. Реално је Група В-4 њен главни непријатељ на нивоу ЕУ, Будимпешта и Варшава више и неумољиво, Праг и Братислава мање, али консеквентно.

В-4 су жилави доказ да национална држава као системска категорија преживљава све покушаје демонтаже.

Али националне државе имају и други, чак и они који који већи део године проводе тврдећи да се боре за колективно добро и више заједничке циљеве, као Немачка на пример. У том контексту треба читати недавну драму око гасовода "Северни ток", она је такође доказ виталности националне државе.

Меркелова је у "робустној одбрани немачких националних интереса" сломила отпор Француза и Румуна и од Европског савета – мисли се на састанак амбасадора земаља чланица прошлог петка у Бриселу – извукла дозволу за градњу руско-немачког гасовода. Успут, он се већ гради и скоро пола је готов. Њиме се ток руског гаса усмерава преко Северног мора, а Украјину заобилази и оставља с губитком од три милијарде евра годишње на име зарада од транзита.

Да се Румунија показала као одлучни фактор европског јединства, не треба да буни. Формално, та земља тренутно председава Европској унији, па је логично да су највећи труд, бес, уцене, претње и сузе САД, које се супротстављају градњи гасовода, ишле преко Букурешта.

Два пута се крајем прошле седмице пројект националне државе гласно јавио за реч и лупио по европском столу. Једном када је Меркелова сагнула главу и позирала за "породични фото" са омраженим националистима Вишеградске четворке, други пут кад је заобишла западну политику санкција према Русији – чији је она најтврђи заговорник – зато што је то било у немачком интересу.

Дубоки џеп националне државе

"Да би сломио отпор према проширењу Северног тока, Берлин је демонстрирао радикалну робустност. Канцеларка је показала колико јој је стало до тог пројекта и свесно ризиковала бес америчког председника Трампа", наводи Шпигл.

"Компромис је успео зато што су Немачка и Француска 'уско сарађивале', како каже Меркелова. Тиме је први пут јавно показала колико њој лично тај контроверзни гасовод лежи на срцу. До сада се вадила на ово и оно, аргументовала около-наоколо, као она подржава тај пројекат само да би избегла свађу са Москви склоним круговима унутар социјалдемократских коалиционих партнера. Или, као, она не би хтела да додатно љути руског председника Путина. Али кад је француска влада средином седмице сигнализовала да ће гласати против, Берлин је интервенисао муњевито", додаје Шпигл.

Шпигл наводи и да је "притисак САД био страховит. Вашингтон се концентрисао на неколико земаља ЕУ и онда их директно, неуморно, без паузе, упозоравао да пазе како гласају. Био је то тип пресинга који су САД већ користиле над ЕУ не би ли је приморале да се повинује америчкој политици према Ирану. То значи да се Европљанима у петак претило санкцијама. Главни циљ Вашингтона је била Румунија, јер она тренутно вуче полуге у централи моћи ЕУ. Од среде је Меркелова у телефонским разговорима покушавала да румунску премијерку доведе на линију, али како је Виорика Данчила мало спорија и ограничена по схватању, то је потрајало. Букурешт у петак ујутру чак није хтео ни да тему немачко-руског гасовода стави на дневни ред!".

На крају су "легли" сви – осим бугарског амбасадора. "Компромис" о коме се овде говори је у томе да пројект остаје под контролом ЕУ, али су сви конкретни детаљи који се тичу изградње, преноса и дистрибуција на европској територији у ингеренцији немачке националне државе. Наравно и руске, посредно и непосредно, политички и економски, што је чињеница која Вашингтон и Кијев доводи до белог усијања.

Део "компромиса" је и то да читава ствар захтева још дозволу Европског парламента, али то је за Берлин лакши део посла од овог управо обављеног.

Национално, волим те интернационално

Зашто се у овом тексту инсистира да је гласање у Бриселу победа концепта националне државе, доказ њене политичке виталности?

Углавном због тога што се гасовод у питању (први ток пуштен у рад 2011) гради заједничким европско-руским напорима, он није национални пројект у ужем смислу. У конзорцију који га подиже, "Гаспором" је већински власник (51 одсто), остало отпада на две немачке компаније ("Wintershall" и "Uniper"), по једну холандску ("Nederlandse Gasunie") и француску ("Engie").

Осим тог питања власништва, у градњи "Северног тока" се појављује широка уговорна мрежа извођача, добављача и лифераната, између осталог ту су и аустријски национални интереси представљени кроз ОМВ.

Да су европски амбасадори у петак зауставили пројекат, оштетили би неколико националних компанија, згазили читав букет националних интереса и унесрећили гомилу запослених. Па ипак, ниједна од тих држава није била спремна да отворено стане у одбрану пројекта, чак су неке, као Французи, директно радиле против својих националних интереса.

Програм се штавише, уз "спорост" румунске премијерке, одвијао по принципу – главно је ударити шамар Русима, цену радо плаћамо. И тако је ишло све док Берлин није изашао из заклона, одбацио све изговоре и рекао – нама Немцима је то важно.

Ко од ове епизоде очекује више оптимизма, у заблуди је. Она није прекретница у берлинској политици према Москви, само знак да у ЕУ почиње период кад ће националне државе отвореније и безобзирније него до сада регулисати међусобне односе.

Добро је да у Европи сада настаје мрежа гасовода за наредних сто година и да је Србија, оживљавањем "Јужног тока" под другим именом (Turkish Stream), такође део те мреже, у перспективи национални профитер.

Добро је да је Бугарска променила одбојни став у српском случају, али то с друге стране показује колико су националне државе непредвидљиви фактори. У лето 2014. Бугарска је била против "Јужног тока" (САД притисле Европску комисију, Комисија притисла Бугарску), а сад више није; истовремено је у петак једина гласала против "Северног тока".

Освета? Није њен национални интерес?

Дуго памћење националне државе

Национална држава је као категоријални дух лебдела и изнад састанка Вишеградске четворке у Братислави.

Као прво, та група се и декларативно ставља на страну националног суверенитета, без обзира на то што су све њене чланице истовремено и чланице ЕУ, без жеље и намере да је напусте.

Да није било миграционе кризе у јесен 2015. (за чије димензије криве Меркелову), Група В-4 би остала у недефинисано емотивном простору између националног и европског, пливала би од једног до другог, по носталгији национална, по разуму европска.

Али миграциона кризе их је истерала на чистину, онако као што је афера са "Северним током" учинила са Немцима. Приморани да бирају, припадници В-4 су изабрали национално.

Шта је онда Меркелова хтела кад се прошле седмице упутила у "лављу јазбину" (Велт)? Чланове те групе, пре свега мађарског премијера Виктора Орбана и пољског Јарослава Качињског она презире, са своје стране они за њу мисле да је екстремно штетна по европске интересе.

"Меркелова се срела са тешким саговорницима. То је паметно, канцеларка пази да Европа не пукне по ожиљку који јој је оставила Гвоздена завеса. Службено је дошла да би им захвалила на заслугама њихових земаља за уједињење Немачке. У стварности, дошла је да би освојила комад територија на непријатељском терену. Како их је третирала последњих година, било је то врло пријатељски са њихове стране што су је позвали", наводи SDZ.

"Нова хармонија између Меркелове и њених најгласнијих критичара. Дошла је да их подели – али истини за вољу, В-4 никад нису ни били монолитни блок. Уједињавало их је одбијање плана о миграционим 'квотама', ужасавао њен брахијални притисак да добровољно прихвате њену вољу. Мимо тога, они нису јединствени – Орбан тражи близину са Москвом, за Качињског ниједна дистанца према Путину није довољно велика. Да им је сад Меркелова дошла на ноге, то су доживели као доказ властите снаге", истиче NZZ.

Меркелова је дошла, али не у покајању. "Иако је изгледало да ће свиснути кад је протокол код позирања за заједничку фотографију ставио поред Орбана" (FAZ), канцеларка није била у Братислави да би признала грешку из 2015, већ да би поделила оне који су је први оптужили за гажење европских историјских интереса.

"У Прагу и Братислави су истина популисти на власти, али свеједно им није драго што Европска комисија води отворени поступак (по члану 7 Лисабонског уговора) против Будимпеште и Варшаве због гажења правне државе. Андреју Бабишу (чешки премијер) и Петру Пелегринију (словачки) мало је неугодно што су се нашли у друштву стигматизованих, па им је долазак Меркелове прилика да се дистанцирају од Орбана и Качињског. Две заведене земље против две безнадежне земље. Група В-4 је изгледа зрела за поделу – управо је ту границу тражила и њој се надала канцеларка кад је дошла у Братиславу", пише NZZ.

NZZ додаје и да је "француски председник Макрон раније приметио ту фину динамику унутар В-4, те се већ неко време труди око Прага и Братиславе, не би ли их одвојио од остале двојице беспризорника. Сад ту политику подели и владај испробава и Меркелова".

Укратко, док је канцеларка у афери са гасоводом открила колико јој је важна национална држава, у Братиславу је дошла да другима поквари уживање у њиховим националним државама.

У августу 2016. је NZZ писао да земље Вишеградске групе воде кратковиду политику кад се супротстављају Меркеловој. Од тада су изгледа све набавиле добре наочаре, неке прешле и на сочива, тако да сада имају дубљи поглед у будућност.